Од Европе тражимо само елементарно поштовање

Пре тачно седамдесет година, у свом чувеном говору у Цириху, Винстон Черчил је рекао да је за остваривање сна о уједињеној Европи потребно само „да стотине милиона мушкараца и жена одлуче да учине право, а не погрешно, и да, као награду, добију благостање, а не проклетство”.

Како вам то данас звучи? Када су милиони у Енглеској Европи рекли не, позивајући се, између осталих и на њега, и када се милиони, широм Европе, надају да ће и сами имати прилику да се с њом поздраве. Када би милиони с Блиског истока ипак да стигну до те и такве и Европе. Када се НАТО и Русија све чешће гледају кроз нишан, а не кроз наочаре „на даљину”. И када, многима, све поново мирише на „крв, сузе и зној”. Живимо ли најлепше Черчилове снове, или његове ноћне море?

Плашим се да ја на то питање немам одговор и да, нажалост, нисам једини.

Европа, пре свих, не зна тачно шта ће са собом. То нас је довело у ситуацију да не зна, изгледа, ни шта ће с нама, без обзира на то што ми друго, до Европе, немамо и што смо њен географски, историјски и културни део, и што смо се веома јасно определили. Да, ми желимо у Европу.

Где је она тачно, каква је, каква ће да буде, није нешто што нас је определило у нашим сновима. Ми смо хтели да будемо Европа по ономе што нас је и чему она учила.

Европски систем, европска правила, европска демократија, европска држава – то је наш циљ или, као што сам давно рекао, да свако наше село, град, болница, школа, фабрика... буду европски. Да је доведемо овде, Европу, чак и пре него што ми одемо тамо, у Европу, из које смо и потекли.

И све што смо радили у последње четири године, све што намеравамо да радимо убудуће служи и служиће том циљу. Економском, друштвеном и културном унапређивању Србије. Њеној изградњи, њеном јачању и освајању поштовања за њен пут и њен начин.

Ми смо се за то одлучили веома свесно, знајући да јака Србија (економски, системски, културно) није могућа у нестабилном окружењу, у стању политичке и сваке друге неизвесности, и да је, на нама, да дамо све да се та врста сигурности, и за нас, и за све око нас, постигне.

Пут у Европу има, пре свега, смисао управо због тога. Због политичког и економског уједињавања Балкана и због трајног избегавања и помисли на скукоб.

Уосталом, да би пројекат уједињене Европе успео и Черчил је ту био у праву, морали су да се уздигну Француска и Немачка, да престану да буду непријатељи и да почну да живе заједно, кроз Европу и у Европи.

Тај рецепт важи и за нас на Балкану. с тим што ми морамо да пронађемо заједнички живот, разумевање и сарадњу и пре нашег, појединачног, или заједничког, уласка у Европу.

То нам је потребно због нас, и Србија ту нема никакве дилеме. Опредељени смо миру, стабилности и сарадњи, суживоту, поштовању и разумевању.

И не тражимо ништа више од тога, ни од кога, па ни од Европе.

Само елементарно поштовање, оно које подразумева да, ако смо ми искрени, и сви остали буду искрени.

И ако ми поштујемо договоре, да и сви остали поштују договоре.

И да, ако урадимо све што је било предвиђено, не будемо, због тога, ни на који начин кажњени.

То је, уосталом, и све што смо способни да урадимо. Све што желимо и све што можемо да урадимо.

И сада је ред на Европу. Да нам јасно каже да ли је, за њу, то довољно. Да ли нас види као свој део или као неко страно тело.

И да се не крије, при том, иза Хрватске, иначе једине земље у Европи у којој се још аплудира нацистичком поздраву „За дом спремни” (замислите да то неко уради у Немачкој са “Зиг хајл”).

Отуда и врло јасна порука нашег премијера – или ћете да отворите поглавља или нећете, али свакако нико неће да нам заврће уши. Поготово када ништа нисмо криви.

Дакле, поглавља су на Европи. На нама је оно на шта смо се обавезали. Да не прекидамо свој европски пут, због нас и због Србије.

Да градимо, развијамо и дижемо своју земљу, како би била постојана и поносна, јака и стабилна, где год да буде.

И нигде, при том, немамо потребу да журимо, осим тамо где смо, у Србији кренули. И знамо да Европа има својих мука и поштујемо их.

Зато, када се прича о поглављима, и о томе када ћемо отпочети преговоре, мени на памет падне онај дијалог из „Грађанина Кејна” који, када му предоче да није још купио све статуе у Европи, мирно каже:

– Па нисам ја крив. Они статуте праве две хиљаде година, а ја их скупљам тек пет.

Има времена, рекли би, код нас, у Србији. За благостање. Проклетство смо, бар ми, већ преживели.