Od Evrope tražimo samo elementarno poštovanje

Pre tačno sedamdeset godina, u svom čuvenom govoru u Cirihu, Vinston Čerčil je rekao da je za ostvarivanje sna o ujedinjenoj Evropi potrebno samo „da stotine miliona muškaraca i žena odluče da učine pravo, a ne pogrešno, i da, kao nagradu, dobiju blagostanje, a ne prokletstvo”.

Kako vam to danas zvuči? Kada su milioni u Engleskoj Evropi rekli ne, pozivajući se, između ostalih i na njega, i kada se milioni, širom Evrope, nadaju da će i sami imati priliku da se s njom pozdrave. Kada bi milioni s Bliskog istoka ipak da stignu do te i takve i Evrope. Kada se NATO i Rusija sve češće gledaju kroz nišan, a ne kroz naočare „na daljinu”. I kada, mnogima, sve ponovo miriše na „krv, suze i znoj”. Živimo li najlepše Čerčilove snove, ili njegove noćne more?

Plašim se da ja na to pitanje nemam odgovor i da, nažalost, nisam jedini.

Evropa, pre svih, ne zna tačno šta će sa sobom. To nas je dovelo u situaciju da ne zna, izgleda, ni šta će s nama, bez obzira na to što mi drugo, do Evrope, nemamo i što smo njen geografski, istorijski i kulturni deo, i što smo se veoma jasno opredelili. Da, mi želimo u Evropu.

Gde je ona tačno, kakva je, kakva će da bude, nije nešto što nas je opredelilo u našim snovima. Mi smo hteli da budemo Evropa po onome što nas je i čemu ona učila.

Evropski sistem, evropska pravila, evropska demokratija, evropska država – to je naš cilj ili, kao što sam davno rekao, da svako naše selo, grad, bolnica, škola, fabrika... budu evropski. Da je dovedemo ovde, Evropu, čak i pre nego što mi odemo tamo, u Evropu, iz koje smo i potekli.

I sve što smo radili u poslednje četiri godine, sve što nameravamo da radimo ubuduće služi i služiće tom cilju. Ekonomskom, društvenom i kulturnom unapređivanju Srbije. Njenoj izgradnji, njenom jačanju i osvajanju poštovanja za njen put i njen način.

Mi smo se za to odlučili veoma svesno, znajući da jaka Srbija (ekonomski, sistemski, kulturno) nije moguća u nestabilnom okruženju, u stanju političke i svake druge neizvesnosti, i da je, na nama, da damo sve da se ta vrsta sigurnosti, i za nas, i za sve oko nas, postigne.

Put u Evropu ima, pre svega, smisao upravo zbog toga. Zbog političkog i ekonomskog ujedinjavanja Balkana i zbog trajnog izbegavanja i pomisli na skukob.

Uostalom, da bi projekat ujedinjene Evrope uspeo i Čerčil je tu bio u pravu, morali su da se uzdignu Francuska i Nemačka, da prestanu da budu neprijatelji i da počnu da žive zajedno, kroz Evropu i u Evropi.

Taj recept važi i za nas na Balkanu. s tim što mi moramo da pronađemo zajednički život, razumevanje i saradnju i pre našeg, pojedinačnog, ili zajedničkog, ulaska u Evropu.

To nam je potrebno zbog nas, i Srbija tu nema nikakve dileme. Opredeljeni smo miru, stabilnosti i saradnji, suživotu, poštovanju i razumevanju.

I ne tražimo ništa više od toga, ni od koga, pa ni od Evrope.

Samo elementarno poštovanje, ono koje podrazumeva da, ako smo mi iskreni, i svi ostali budu iskreni.

I ako mi poštujemo dogovore, da i svi ostali poštuju dogovore.

I da, ako uradimo sve što je bilo predviđeno, ne budemo, zbog toga, ni na koji način kažnjeni.

To je, uostalom, i sve što smo sposobni da uradimo. Sve što želimo i sve što možemo da uradimo.

I sada je red na Evropu. Da nam jasno kaže da li je, za nju, to dovoljno. Da li nas vidi kao svoj deo ili kao neko strano telo.

I da se ne krije, pri tom, iza Hrvatske, inače jedine zemlje u Evropi u kojoj se još apludira nacističkom pozdravu „Za dom spremni” (zamislite da to neko uradi u Nemačkoj sa “Zig hajl”).

Otuda i vrlo jasna poruka našeg premijera – ili ćete da otvorite poglavlja ili nećete, ali svakako niko neće da nam zavrće uši. Pogotovo kada ništa nismo krivi.

Dakle, poglavlja su na Evropi. Na nama je ono na šta smo se obavezali. Da ne prekidamo svoj evropski put, zbog nas i zbog Srbije.

Da gradimo, razvijamo i dižemo svoju zemlju, kako bi bila postojana i ponosna, jaka i stabilna, gde god da bude.

I nigde, pri tom, nemamo potrebu da žurimo, osim tamo gde smo, u Srbiji krenuli. I znamo da Evropa ima svojih muka i poštujemo ih.

Zato, kada se priča o poglavljima, i o tome kada ćemo otpočeti pregovore, meni na pamet padne onaj dijalog iz „Građanina Kejna” koji, kada mu predoče da nije još kupio sve statue u Evropi, mirno kaže:

– Pa nisam ja kriv. Oni statute prave dve hiljade godina, a ja ih skupljam tek pet.

Ima vremena, rekli bi, kod nas, u Srbiji. Za blagostanje. Prokletstvo smo, bar mi, već preživeli.