Само педофили не могу да траже условни отпуст

Вест да се Марко Милићев, возач „кантримена” којим је 25. јула 2014. године усмрћен младић Лука Јовановић на београдском Бранковом мосту, може наћи на слободи већ у септембру идуће године изазвала је огорчење јавности.

Пресуда Милићеву од четири и по године затвора недавно је постала правоснажна. Међутим, возач „кантримена”, који је у затвору од септембра 2014, по закону има право да тражи условни отпуст након две трећине издржане казне.

Многи сматрају да, уколико заиста буде пуштен на слободу на јесен идуће године, правда неће бити у потпуности задовољена. Незадовољство јавности у овом случају постало је још веће због чињенице да право на условно ослобађање возачу „кантримена” може скратити – већ благу казну.

Како се одлучује да ли је осуђеник спреман за повратак у друштво и како изгледа поступак за добијање условног отпуста?

Према нашем закону, условни отпуст може да тражи осуђеник и за најтежа кривична дела, односно убица, након што издржи две трећине казне. Поступак је следећи: осуђеник подноси захтев за условни отпуст, ванрасправно веће суда одлучује да ли ће тај захтев уважити, а из затвора суду шаљу извештај у коме се наводи како се оптужени понашао приликом издржавања казне – да ли је поштовао правила, кућни ред, извршавао радне обавезе, научио занат...

Приликом одлуке, судско веће испитује и затвореника, који мора да образложи зашто сматра да треба да добије условни отпуст. Независно од извештаја установе, на седници већа саслушава се и представник затвора који усмено образлаже владање затвореника, да ли је постигнута ресоцијализација и да ли постоје ризици да понови кривично дело.

Ако се у току издржавања казне осуђеник владао тако да се може очекивати да неће починити ново кривично дело на слободи, може му бити одобрен условни отпуст, каже Милан Шкулић, професор Правног факултета Универзитета у Београду.

Не постоји законско ограничење за тражење условне слободе, чак и за дела попут тешких и свирепих убистава или организованог криминала. И Драган Ђурић који је осуђен на максималну казну затвора од 40 година због убиства Тијане Јурић јула 2014. теоретски има право, након одлежане две трећине, казне да затражи да изађе на слободу. Исто важи и за Милорада Улемека Легију, који је осуђен на 40 година затвора због учешћа у убиству премијера Србије Зорана Ђинђића 2003. Незванично сазнајемо, да је Легија један од најкоректнијих осуђеника који редовно обавља своје радне обавезе и поштује затворска правила. Ову законску могућност могу да искористе и вишеструке убице о чијим злочинима су медији писали –  Милош и Александар Симовић, Бранко Берчек, убица Ивана Стамболића, Ненад Илић, починилац четвороструког убиства на Ибарској магистрали, Раде Марковић, шеф некадашње Државне безбедности и други.

Педофили, међутим, захваљујући „Маријином закону”, не могу да траже условни отпуст. Овај закон у Србији је донет 2013. и њиме су прописане строже мере контроле над осуђеним починиоцима кривичних дела против полне слободе. Тај пропис се односи на извршиоце кривичних дела силовања, обљубе над дететом, обљубе над немоћном особом, обљубе злоупотребом положаја, недозвољене полне радње, подвођење и омогућавање вршења полног односа, посредовања у вршењу проституције, искоришћавања малолетне особе за порнографију, навођења малолетне особе на присуствовање полним радњама и друга. Они морају да издрже целу казну на коју су осуђени. Овај закон име је добио по Марији Јовановић, осмогодишњој девојчици коју је јуна 2010. силовао и угушио педофил који је пре тога био осуђиван за сексуалне деликте према деци и малолетницима.

Члан кривичног законика о условном отпусту осуђеника у Србији последњих година је пооштрен. Уведено је да се условни отпуст може тражити након две трећине, уместо половине издржане казне, како је било некада. Додато је да се не може пустити онај који је покушао бекство из затвора и да судови имају право да дају посебне услове којих се осуђени мора придржавати током условног отпуста. То значи да Сретко Калинић, вишеструки убица земунског криминалног клана, неће моћи да рачуна на условни отпуст јер је покушао да побегне из затвора.

У протеклих пет година у Србији се бележи стално увећање броја условно отпуштених затвореника. По свему судећи, тај тренд ће се наставити и ове године. Ипак, тај проценат је далеко од стандарда модерних европских земаља, којима тежимо, каже професор Шкулић. У модерној пракси, институт условног отпуста стекао је популарност као једно од средстава које осуђенике мотивише на коректно понашање приликом издржавања казне.

„Условни отпуст је корисна ствар, а наша јавност то лоше схвата. У Европи се он стимулише. Идеја је да проценат условног отпуста буде већи, а не мањи”, каже Шкулић.

За време старе Југославије, више од 50 одсто оптужених добијало је условни отпуст. Професор Шкулић додаје је то било време стабилније ситуације када је о томе одлучивала посебна комисија. Данас, у многим европским државама проценат условног отпуста осуђеника је од 50 до 70 процената, док је у Србији око 15 одсто.