Samo pedofili ne mogu da traže uslovni otpust

Vest da se Marko Milićev, vozač „kantrimena” kojim je 25. jula 2014. godine usmrćen mladić Luka Jovanović na beogradskom Brankovom mostu, može naći na slobodi već u septembru iduće godine izazvala je ogorčenje javnosti.

Presuda Milićevu od četiri i po godine zatvora nedavno je postala pravosnažna. Međutim, vozač „kantrimena”, koji je u zatvoru od septembra 2014, po zakonu ima pravo da traži uslovni otpust nakon dve trećine izdržane kazne.

Mnogi smatraju da, ukoliko zaista bude pušten na slobodu na jesen iduće godine, pravda neće biti u potpunosti zadovoljena. Nezadovoljstvo javnosti u ovom slučaju postalo je još veće zbog činjenice da pravo na uslovno oslobađanje vozaču „kantrimena” može skratiti – već blagu kaznu.

Kako se odlučuje da li je osuđenik spreman za povratak u društvo i kako izgleda postupak za dobijanje uslovnog otpusta?

Prema našem zakonu, uslovni otpust može da traži osuđenik i za najteža krivična dela, odnosno ubica, nakon što izdrži dve trećine kazne. Postupak je sledeći: osuđenik podnosi zahtev za uslovni otpust, vanraspravno veće suda odlučuje da li će taj zahtev uvažiti, a iz zatvora sudu šalju izveštaj u kome se navodi kako se optuženi ponašao prilikom izdržavanja kazne – da li je poštovao pravila, kućni red, izvršavao radne obaveze, naučio zanat...

Prilikom odluke, sudsko veće ispituje i zatvorenika, koji mora da obrazloži zašto smatra da treba da dobije uslovni otpust. Nezavisno od izveštaja ustanove, na sednici veća saslušava se i predstavnik zatvora koji usmeno obrazlaže vladanje zatvorenika, da li je postignuta resocijalizacija i da li postoje rizici da ponovi krivično delo.

Ako se u toku izdržavanja kazne osuđenik vladao tako da se može očekivati da neće počiniti novo krivično delo na slobodi, može mu biti odobren uslovni otpust, kaže Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Ne postoji zakonsko ograničenje za traženje uslovne slobode, čak i za dela poput teških i svirepih ubistava ili organizovanog kriminala. I Dragan Đurić koji je osuđen na maksimalnu kaznu zatvora od 40 godina zbog ubistva Tijane Jurić jula 2014. teoretski ima pravo, nakon odležane dve trećine, kazne da zatraži da izađe na slobodu. Isto važi i za Milorada Ulemeka Legiju, koji je osuđen na 40 godina zatvora zbog učešća u ubistvu premijera Srbije Zorana Đinđića 2003. Nezvanično saznajemo, da je Legija jedan od najkorektnijih osuđenika koji redovno obavlja svoje radne obaveze i poštuje zatvorska pravila. Ovu zakonsku mogućnost mogu da iskoriste i višestruke ubice o čijim zločinima su mediji pisali –  Miloš i Aleksandar Simović, Branko Berček, ubica Ivana Stambolića, Nenad Ilić, počinilac četvorostrukog ubistva na Ibarskoj magistrali, Rade Marković, šef nekadašnje Državne bezbednosti i drugi.

Pedofili, međutim, zahvaljujući „Marijinom zakonu”, ne mogu da traže uslovni otpust. Ovaj zakon u Srbiji je donet 2013. i njime su propisane strože mere kontrole nad osuđenim počiniocima krivičnih dela protiv polne slobode. Taj propis se odnosi na izvršioce krivičnih dela silovanja, obljube nad detetom, obljube nad nemoćnom osobom, obljube zloupotrebom položaja, nedozvoljene polne radnje, podvođenje i omogućavanje vršenja polnog odnosa, posredovanja u vršenju prostitucije, iskorišćavanja maloletne osobe za pornografiju, navođenja maloletne osobe na prisustvovanje polnim radnjama i druga. Oni moraju da izdrže celu kaznu na koju su osuđeni. Ovaj zakon ime je dobio po Mariji Jovanović, osmogodišnjoj devojčici koju je juna 2010. silovao i ugušio pedofil koji je pre toga bio osuđivan za seksualne delikte prema deci i maloletnicima.

Član krivičnog zakonika o uslovnom otpustu osuđenika u Srbiji poslednjih godina je pooštren. Uvedeno je da se uslovni otpust može tražiti nakon dve trećine, umesto polovine izdržane kazne, kako je bilo nekada. Dodato je da se ne može pustiti onaj koji je pokušao bekstvo iz zatvora i da sudovi imaju pravo da daju posebne uslove kojih se osuđeni mora pridržavati tokom uslovnog otpusta. To znači da Sretko Kalinić, višestruki ubica zemunskog kriminalnog klana, neće moći da računa na uslovni otpust jer je pokušao da pobegne iz zatvora.

U proteklih pet godina u Srbiji se beleži stalno uvećanje broja uslovno otpuštenih zatvorenika. Po svemu sudeći, taj trend će se nastaviti i ove godine. Ipak, taj procenat je daleko od standarda modernih evropskih zemalja, kojima težimo, kaže profesor Škulić. U modernoj praksi, institut uslovnog otpusta stekao je popularnost kao jedno od sredstava koje osuđenike motiviše na korektno ponašanje prilikom izdržavanja kazne.

„Uslovni otpust je korisna stvar, a naša javnost to loše shvata. U Evropi se on stimuliše. Ideja je da procenat uslovnog otpusta bude veći, a ne manji”, kaže Škulić.

Za vreme stare Jugoslavije, više od 50 odsto optuženih dobijalo je uslovni otpust. Profesor Škulić dodaje je to bilo vreme stabilnije situacije kada je o tome odlučivala posebna komisija. Danas, u mnogim evropskim državama procenat uslovnog otpusta osuđenika je od 50 do 70 procenata, dok je u Srbiji oko 15 odsto.