Да живот овери дипломе

Стихија уписне политике, али и излазак нашег школства на „пијацу” подсетио нас је на два у свету популарна, а и озбиљна упозорења: Изазов образовању Џона Пикеринга, којим он указује како је британско школство једва одболовало империјалну потребу за административцима, и социолога Ериха Фрома. У типолошкој класификацији личности, Фром је, наиме, упозоравао на сву опасност од интелектуално-друштвене „личности тржишне оријентације” – оне која свој школски и животни пут пројектујe искључиво према, малтене „дневној” тржишној берзи! Фром такве личности, не без разлога, види кроз Ибзеновог Пер Гинта и не либи се да њихову суштину види у метафори слојевите, али испражњене – главице лука! И у нас је увелико на делу таква пијаца. Примера ради, до пре десетак година дипломирани фармацеути плаћани су од неквалификованих парајлија – колико траже. Данас ретко ћете наћи и варошицу са мање од пет-шест апотека! Готово више него пиљарница! Школским прописима школе су обавезне да запошљавају чак дипломиране правнике, а колико смо само расејали, и то оне најкреативније по свету – тешко да зна и држава.

Школство, за разлику од материјалне производње, бар код нас, не излази на отворено тржиште, а рекли бисмо и не сноси последице за исходе свог рада. Уверени смо, рецимо, да мало који наш факултет прати и зна шта ће се – чак и кад су они најбољи, који су стигли до највиших титула или професура по свету – дешавати с њиховим бившим ђацима. Гледали смо (Чикаго, Бостон) феште када из Србије пристигну асови наше естраде, али чак ни наша ДКП – тешко да такву бригу испољавају за нашу „децу” која су стекла највиша звања и признања на најелитнијим светским универзитетима. Како, дакле, и „продавце”, а и „купце” на „школској пијаци” учинити одговорним? Идеја о тзв. дуалном образовању није, а по природи ствари, и неће моћи да буде, како неки мисле, „вулгаризација школства”, јер се у свакој моћној земљи тачно зна колико која школа, а и научна установа вреди. Ако желимо да будемо бар делић тог развијеног света, мораћемо логику те школске „пијаце” другачије да прихватамо. Поодавно је, и нимало случајно, један од најугледнијих градоначелника Њујорка Линзи опоро упозорио да: „Кад сваки други Американац буде имао докторат, последњи чистач у Њујорку намлатиће се пара!” Српско школство, и то од основне школе па до докторских студија, мораће и те како да мисли и о томе. И да, али конкретно, одговара и за животни успех својих ђака...

Књижевник, дописни члан Српске академије образовања