Одустајање је ствар тешке депресије

У средишту сваке фестивалске селекције је добра представа, па је то, разумљиво, и случај позоришног скупа „Новог Тврђава театра”. Мислим да би то у репертоару од, рецимо, десет представа било још видљивије, али има разних препрека за то и оне нису само материјалне, каже Вида Огњеновић селекторка трећег по реду фестивалa „Нови Тврђава театар”, који ће бити одржан од 10. до 16. јула у Вили Станковић у Чортановцима.

Част да наступи прве фестивалске вечери у Чортановцима припала је представи „Прича о војнику” ауторског тандема Гај Вајцман и Рони Хавер у продукцији Битеф театра из Београда. Наредних вечери публика ће имати прилику да погледа и представе „Пјаф Марш” у режији Кинге Мезеи и извођењу Новосадског позоришта, остварење „Арт” продукције у режији Милана Прљете продукцијске куће „Три за грош” из Београда. Публици ће се представити и студенти Академије лепих уметности из Београда, а у завршници фестивала моћи ће да виде ауторски пројекат Оливера Фрљића „Јазавац у Керемпуху” у извођењу загребачког Сатиричног казалишта Керемпух, затим представу „Наш разред” сарајевског „Камерног театра 55” и „Дух који хода” Српског народног позоришта из Новог Сада.

– Добро би било да „Нови Тврђава театар” може да ради представе и у сопственој продукцији, али засад остварујемо одличну копродукцијску сарадњу са Битефом, односно Битеф денс компанијом и ево ове године отварамо фестивал са изванредном играчком представом „Прича о војнику” на музику Стравинског, у кореографији мајстора свога посла Гаја Вајцмана. Та поставка једноставно вапи за отвореном сценом и том, на фини начин, зачудном, комбинацијом апстрактног и природног. И јесте селекторски посао деликатан и тежак. Треба помирити толике супротности – каже Вида Огњеновић.

Добра представа настаје у различитим организационим моделима. Којим „границама” сте се руководили при избору селекције овогодишњег издања „Нови Тврђава театар”, односно који је заједнички именитељ представа које ћемо гледати у Чортановцима?

Није ми толико било значајна административна адреса представе, то сматрам техничким условима, већ је у фокусу њен квалитет. Са ауторима представе саветовала сам се о томе како ће отворени простор утицати на изведбу и у том погледу су одговори били готово унисони – позитивни. Сви су сматрали да је излазак представе на отворену сцену у природи квалитетан изазов и вредан сваког напора. Репертоар треба да је извођачко и тематско вишегласје и тиме сам се руководила, а заједнички елемент је да је свака на свој начин побуна против испразне забаве и зацртане умерености, које су комерцијално пожељне.

Како то обично буде, и у случају „Новог Тврђава театра” било је представа које нису увршћене у селекцију због финансија. Како су организатори овог фестивала завршили финансијску конструкцију, будући да нису добили материјалну помоћ од Министарства културе?

Тешко, у ствари, нисмо је још завршили. Новац који смо добили од Покрајинског секретаријата за културу и од разних спонзора није довољан. Но морам са захвалношћу да истакнем велику добру вољу позоришта и колега учесника да играју без зараде, да и сами нађу спонзоре који би им помогли да учествују и на тај начин подрже свој фестивал, „Нови Тврђава театар”.

Направити представу данас је прави подвиг. Како то изгледа у случају фестивала, конкретно „Новог Тврђава театра”?

Тако да би свако имало колебљив, односно, ако хоћете, урачунљив и опште подобан, одустао. Но моји сарадници и ја смо ипак одлучили да не одустајемо у име сопственог комфора. Ово што уопште истрајавамо у позоришту и другим уметничким пословима, треба тумачити као својеврстан покрет отпора. Ако се сложимо да је ово што радимо надградња, онда треба већ на почетку да нам је јасно да то неће ићи без муке. Јер уосталом, овде, па и у добром делу света, и насушна градња пролази кроз невоље, шта онда ми да очекујемо, кад је за оним што ми радимо општа потреба све мања, а то што се нашим довијањем избори за опстанак дочека се са подозрењем да је субверзивно. У сваком случају, одустајање је или ствар тешке депресије или приклањање нихилизму, које је у суштини врста философије слабости...

Ко је ове године тај или та уметничка личност која се посебно издвојила? Односно ко је по свом сценском изразу уопште искочио између два фестивалска дешавања?

Знам замке и слабости оваквих издвајања. Наравно, мој је избор само један од могућих. Издвојила бих редитељске радове Андраша Урбана, Бориса Лијешевића, Дина Мустафића, Оливера Фрљића и младог редитеља Милана Нешковића, који је вратио на сцену текстове Александра Поповића. Нисмо овога пута могли да добијемо представе „Мрешћење шарана” и „Бела кафа” због техничких разлога, али биће и нових представа овог редитеља.

Када позориште изађе у природу, оно се такмичи са њом. Да ли може да се такмичи са наметима времена. Каква је судбина позоришта?

Може, може. Позориште, крхко и пропадљиво као што изгледа, и у неку руку јесте, ипак је у ствари жилаво и отпорно. Не сломи га, ал зубе поломи. Може да се такмичи и избори са разним отпорима и недаћама. И кад пропадне, обновиће се само собом, и на губитку је онај који га је угрозио. Преживело је и идеолошке погроме и беспарицу и сурову уравниловку, и самоуправљање, и антидраму, и буђење националне надсвести, и ко би све набројао шта је све било против њега. И ево нас опет, и не дамо се.