Јавност се у Хрватској меси као квасац

Уцењивали су Српско национално веће и Заједничко веће општина да ће добити новац под условом да посланици у Сабору подржавају владу у свим одлукама и у свим ситуацијама„Захваљујући разговорима у оквиру ЕУ, разговорима са Србијом, укључујући разговор председнице Колинде Грабар-Китаровић и премијера Вучића, дошло је до промене хрватског става. Увидели су да је став неодговорног и слепог инсистирања на блокади штетан за Хрватску, штетан за Унију и штетан за европску перспективу регије, о чему Хрватска има обавезу да посебно води рачуна”, каже у разговору за „Политику” Милорад Пуповац, председник Српског националног већа, одговарајући на питање како хрватска јавност доживљава одлуку о деблокади поглавља Србији.

Председник СНВ-а истиче да су се у Загребу истовремено догодиле веома значајне промене: „Имамо владу којој је изгласано неповерење, имамо Сабор који је у процесу самораспуштања и де факто од свих институција, не рачунајући Уставни и Врховни суд, имамо само председницу Републике која има пун мандат.

До блокаде је дошло свега неколико дана после сусрета на граници Александра Вучића и Колинде Грабар-Китаровић, па је тим пре понашање Загреба било изненађење за Београд. Као што је изненађење био и сусрет хрватске председнице и српског премијера. Да ли је блокада била резултат страха од реакције домаће јавности на отопљавања односа с Београдом?

Јавност се овде меси као квасац, као што се вероватно меси и на другим местима. Према томе, овде је по свој прилици била реч о недовољној координацији председнице Републике и Министарства спољних послова.

У техничком мандату?

У техничком мандату. Другим речима, очигледно да комуникације које су постојале између председнице и Министарства нису у потпуности биле усклађене с Декларацијом, с оним што је постигнуто као споразум између председнице и премијера. Требало је, по свој прилици, додатних мера и објашњења.

Нису сви у хрватској власти гледали благонаклоно на ту декларацију, било је и критика на рачун Колинде Грабар-Китаровић.

Могуће је да део власти није разумео поруке које је председница слала и разговоре које је водила. Показало се да је та ствар сасвим на периферији интереса политичке јавности у Хрватској и да, кад је споразум потписан, то једноставно овде није била централна тема. Ми имамо сасвим друге теме у центру пажње.

Хрватска је остала последња земља ЕУ која је блокирала Србију

Реч је о политичкој неодговорности политике једне чланице ЕУ која је постала чланица ЕУ, између осталог, да би унапредила регионалну сарадњу и да би унапредила процес европских интеграција југоистока Европе. А онда, наша нова влада одлучује да, с једне стране, не развија регионалну сарадњу, и с друге стране – да блокира европске интеграције с кључном земљом регије. То је заиста неодговорност.

Шта је у позадини таквог понашања? Да ли је она желела да демонстрира неку силу као нова чланица ЕУ?

Хрватска је имала искуство блокаде са Словенијом, које је на крају завршило споразумом.

Али уз притисак тог истог Брисела.

Уз притисак Брисела и притисак Вашингтона. Врло изричит и врло директан. Бивша хрватска премијерка Јадранка Косор потписала је споразум о сарадњи с тадашњим председником Борисом Тадићем око европске перспективе Србије, а Сабор је донео Декларацију о томе како неће блокирати Србију. И, упркос томе, доноси се одлука да се то ради из разлога који су примарно билатерални, а не европски. Хрватска има чак и више обавеза него што их има Србија у неким питањима као што су питања права мањина, повратка избеглица, суђења за ратне злочине и питање граница. Све су то примарно билатерална питања, али и питања која су истовремено и хрватске обавезе по споразуму о приступању у Анексу 7. Тај анекс је укључен како Хрватска у тим питањима не би имала мониторинг. Ово је крајње несхватљиво понашање с уверењем да све те обавезе и проблеме које Хрватска има нико неће видети због тога што је Хрватска чланица ЕУ.

Уочи пријема Хрватске у ЕУ код званичног Загреба је владао велики страх да ли ће бити затворено последње поглавље, које се тицало људских и мањинских права, због понашања према српској мањини. Ово поглавље је затворено управо захваљујући Србији, јер је Београд, односно тадашња власт, на неки начин „прогледао кроз прсте” Загребу, потенцирајући изузетно добре односе између две државе.

Управо тако. Подршка Београда била је у то време значајна као што је била од пресудне важности и подршка српске заједнице у Хрватској.

Чини се да се то сада све заборавља.

То се у протекло време све заборавља. Српска заједница је знатно помогла да Хрватска затвори поглавље 23, у интересу Хрватске и себе и целе регије и Европе, и прихватила да у анексу 7 то буде наставак хрватских обавеза као чланице ЕУ. А онда Хрватска крене у кампању против Срба и, уместо да ради на унапређењу права мањина, крене у ограничавање и смањивање права мањина.

Хрватска је први пут у ситуацији да јој влада падне, настало је ново стање, какав је положај Срба у овој ситуацији?

Ми смо учествовали у томе својим гласањем за неповерење влади. Ова влада је, нажалост, била лоша за Хрватску, била лоша и за Србе у Хрватској, за све мањине, влада која није имала ниједне речи у свом програму о мањинским правима, прва влада која није имала Србе, макар и симболично присутне, у својим значајним деловима, прва влада која је Србима и осталим мањинама почела да ускраћује новац за њихове институције и уцењује их.

Избачени сте као ставка из буџета...

Тако је. Уцењивали су Српско национално веће и Заједничко веће општина да ће добити новац под условом да посланици у Сабору подржавају владу у свим одлукама и у свим ситуацијама. То никад нисмо имали. Ми нисмо имали разлога да подржавамо ову владу, па смо без тешкоћа подигли руку за њен пад.

Кад се говори о томе с ким би Срби требало да сарађују, многи кажу да би то требало да буде ХДЗ, а не СДП, што нама овде изгледа чудно.

Ако је СДП отворен за питања Срба и унапређење њиховог положаја, СДП је добар да сарађујемо с њим, ако није, није добар.

Дакле, ни ХДЗ ни СДП нису имали конзистентну политику према националним мањинама?

Наравно. ХДЗ је тек од мирне реинтеграције почео да уводи позитивнију политику према Србима у Хрватској, а онда изразито позитивну тек од 2003. па до завршетка преговора с Унијом.

У време Санадера?

Тако је. У два мандата Санадера, односно Косорове. У то време сарадња с ХДЗ-ом била је не само могућа, него и изразито продуктивна. Али с ХДЗ-ом какав је био у протеклих неколико година и с владом која је формирана почетком ове године, та сарадња није била могућа. Посебно зато што је у тој коалицији било групација које су изразито антисрпске и које су своју сарадњу с ХДЗ-ом условљавале несарадњом са Србима. С неким другим ХДЗ-ом, ХДЗ-ом демократског лица, ХДЗ-ом који поштује права мањина на суживот, ми од такве сарадње не можемо бежати.

Нисте ни бежали, ви сте били део власти коју је водио ХДЗ?

Тако је.

Истраживања показују да би Зоран Милановић, односно СДП, опет могао да се врати на власт. Шта би то значило за Србе, шта за Хрватску?

Истраживања то показују. И опредељење Хрватске сељачке странке, партије десног центра, да уђе у коалицију коју води СДП, повећава шансе СДП-а да се врати на власт. Што се тиче Хрватске, то значи да се прекине пракса рестаурације искључиве националистичке политике, пракса рестаурације лоше прошлости из деведесетих и четрдесетих година прошлог века.

Што је био случај с оваквим ХДЗ-ом?

Управо тако, и то је прилика да Хрватска настави својим проевропским, продемократским, прорегионалним и промањинским путем. Ми ћемо, наравно, најпре урадити свој део посла, организовати наше бираче, освојити наше мандате, а онда ћемо, сасвим сигурно, разговарати о томе како и на који начин да формирамо будућу већину која ће бити стабилна и ефикасна много више него већина која је пропала у протеклих шест месеци.

Недавно је похарана православна црква у Сиску. Колико су учестали такви инциденти или су се, можда, страсти падом владе смириле?

Инцидената има још, али се страсти јесу смириле, и то знатно. Пљачка храма и парохијског дома унела је немир, не само у породицу свештеника, него и у сисачку српску заједницу. Има и даље порука које су забрињавајуће и узнемиравајуће, али њихов интензитет и учесталост далеко су од онога како је то изгледало пре неколико месеци или пре пола године. Да се ситуација смирује, потврђује и изјава Бундестага, који значајну заслугу што се то догодило приписује и цивилном друштву, а то значи и организацијама мањинских заједница, јеврејској, српској.

Да ли то значи да је све мањи утицај „шатора из Савске”, односно ратних ветерана, на политику Загреба?

На срећу, значи. Та је институција, за сада, отишла у историју. Остало је питање утицаја појединих кругова католичке цркве који никако не разумеју однос између цркве и државе, између демократије и цркве и који никако не разумеју однос између модерне нације, демократске нације и улоге цркве у изградњи демократског, модерног друштва, него намећу решења далеко од тог модернитета. И далеко од тога што данашњој Хрватској као чланици ЕУ треба да би постала просперитетно друштво из којег људи не би одлазили, где би се градио политички договор. Када се ХДЗ центрира као странка, Хрватска ће добити још једну важну компоненту политичке стабилности.

Зато, независно од тога како ће изгледати резултати избора и с ким ћемо ми као Самостална демократска српска странка и заједница сарађивати после избора и учествовати у формирању већине, врло је важно да ХДЗ с новим председником, а то ће вероватно бити Андреј Пленковић, постигне то центрирање ХДЗ-а. Тиме ће се онда и Хрватска политички стабилизовати.