Javnost se u Hrvatskoj mesi kao kvasac

Ucenjivali su Srpsko nacionalno veće i Zajedničko veće opština da će dobiti novac pod uslovom da poslanici u Saboru podržavaju vladu u svim odlukama i u svim situacijama„Zahvaljujući razgovorima u okviru EU, razgovorima sa Srbijom, uključujući razgovor predsednice Kolinde Grabar-Kitarović i premijera Vučića, došlo je do promene hrvatskog stava. Uvideli su da je stav neodgovornog i slepog insistiranja na blokadi štetan za Hrvatsku, štetan za Uniju i štetan za evropsku perspektivu regije, o čemu Hrvatska ima obavezu da posebno vodi računa”, kaže u razgovoru za „Politiku” Milorad Pupovac, predsednik Srpskog nacionalnog veća, odgovarajući na pitanje kako hrvatska javnost doživljava odluku o deblokadi poglavlja Srbiji.

Predsednik SNV-a ističe da su se u Zagrebu istovremeno dogodile veoma značajne promene: „Imamo vladu kojoj je izglasano nepoverenje, imamo Sabor koji je u procesu samoraspuštanja i de fakto od svih institucija, ne računajući Ustavni i Vrhovni sud, imamo samo predsednicu Republike koja ima pun mandat.

Do blokade je došlo svega nekoliko dana posle susreta na granici Aleksandra Vučića i Kolinde Grabar-Kitarović, pa je tim pre ponašanje Zagreba bilo iznenađenje za Beograd. Kao što je iznenađenje bio i susret hrvatske predsednice i srpskog premijera. Da li je blokada bila rezultat straha od reakcije domaće javnosti na otopljavanja odnosa s Beogradom?

Javnost se ovde mesi kao kvasac, kao što se verovatno mesi i na drugim mestima. Prema tome, ovde je po svoj prilici bila reč o nedovoljnoj koordinaciji predsednice Republike i Ministarstva spoljnih poslova.

U tehničkom mandatu?

U tehničkom mandatu. Drugim rečima, očigledno da komunikacije koje su postojale između predsednice i Ministarstva nisu u potpunosti bile usklađene s Deklaracijom, s onim što je postignuto kao sporazum između predsednice i premijera. Trebalo je, po svoj prilici, dodatnih mera i objašnjenja.

Nisu svi u hrvatskoj vlasti gledali blagonaklono na tu deklaraciju, bilo je i kritika na račun Kolinde Grabar-Kitarović.

Moguće je da deo vlasti nije razumeo poruke koje je predsednica slala i razgovore koje je vodila. Pokazalo se da je ta stvar sasvim na periferiji interesa političke javnosti u Hrvatskoj i da, kad je sporazum potpisan, to jednostavno ovde nije bila centralna tema. Mi imamo sasvim druge teme u centru pažnje.

Hrvatska je ostala poslednja zemlja EU koja je blokirala Srbiju

Reč je o političkoj neodgovornosti politike jedne članice EU koja je postala članica EU, između ostalog, da bi unapredila regionalnu saradnju i da bi unapredila proces evropskih integracija jugoistoka Evrope. A onda, naša nova vlada odlučuje da, s jedne strane, ne razvija regionalnu saradnju, i s druge strane – da blokira evropske integracije s ključnom zemljom regije. To je zaista neodgovornost.

Šta je u pozadini takvog ponašanja? Da li je ona želela da demonstrira neku silu kao nova članica EU?

Hrvatska je imala iskustvo blokade sa Slovenijom, koje je na kraju završilo sporazumom.

Ali uz pritisak tog istog Brisela.

Uz pritisak Brisela i pritisak Vašingtona. Vrlo izričit i vrlo direktan. Bivša hrvatska premijerka Jadranka Kosor potpisala je sporazum o saradnji s tadašnjim predsednikom Borisom Tadićem oko evropske perspektive Srbije, a Sabor je doneo Deklaraciju o tome kako neće blokirati Srbiju. I, uprkos tome, donosi se odluka da se to radi iz razloga koji su primarno bilateralni, a ne evropski. Hrvatska ima čak i više obaveza nego što ih ima Srbija u nekim pitanjima kao što su pitanja prava manjina, povratka izbeglica, suđenja za ratne zločine i pitanje granica. Sve su to primarno bilateralna pitanja, ali i pitanja koja su istovremeno i hrvatske obaveze po sporazumu o pristupanju u Aneksu 7. Taj aneks je uključen kako Hrvatska u tim pitanjima ne bi imala monitoring. Ovo je krajnje neshvatljivo ponašanje s uverenjem da sve te obaveze i probleme koje Hrvatska ima niko neće videti zbog toga što je Hrvatska članica EU.

Uoči prijema Hrvatske u EU kod zvaničnog Zagreba je vladao veliki strah da li će biti zatvoreno poslednje poglavlje, koje se ticalo ljudskih i manjinskih prava, zbog ponašanja prema srpskoj manjini. Ovo poglavlje je zatvoreno upravo zahvaljujući Srbiji, jer je Beograd, odnosno tadašnja vlast, na neki način „progledao kroz prste” Zagrebu, potencirajući izuzetno dobre odnose između dve države.

Upravo tako. Podrška Beograda bila je u to vreme značajna kao što je bila od presudne važnosti i podrška srpske zajednice u Hrvatskoj.

Čini se da se to sada sve zaboravlja.

To se u proteklo vreme sve zaboravlja. Srpska zajednica je znatno pomogla da Hrvatska zatvori poglavlje 23, u interesu Hrvatske i sebe i cele regije i Evrope, i prihvatila da u aneksu 7 to bude nastavak hrvatskih obaveza kao članice EU. A onda Hrvatska krene u kampanju protiv Srba i, umesto da radi na unapređenju prava manjina, krene u ograničavanje i smanjivanje prava manjina.

Hrvatska je prvi put u situaciji da joj vlada padne, nastalo je novo stanje, kakav je položaj Srba u ovoj situaciji?

Mi smo učestvovali u tome svojim glasanjem za nepoverenje vladi. Ova vlada je, nažalost, bila loša za Hrvatsku, bila loša i za Srbe u Hrvatskoj, za sve manjine, vlada koja nije imala nijedne reči u svom programu o manjinskim pravima, prva vlada koja nije imala Srbe, makar i simbolično prisutne, u svojim značajnim delovima, prva vlada koja je Srbima i ostalim manjinama počela da uskraćuje novac za njihove institucije i ucenjuje ih.

Izbačeni ste kao stavka iz budžeta...

Tako je. Ucenjivali su Srpsko nacionalno veće i Zajedničko veće opština da će dobiti novac pod uslovom da poslanici u Saboru podržavaju vladu u svim odlukama i u svim situacijama. To nikad nismo imali. Mi nismo imali razloga da podržavamo ovu vladu, pa smo bez teškoća podigli ruku za njen pad.

Kad se govori o tome s kim bi Srbi trebalo da sarađuju, mnogi kažu da bi to trebalo da bude HDZ, a ne SDP, što nama ovde izgleda čudno.

Ako je SDP otvoren za pitanja Srba i unapređenje njihovog položaja, SDP je dobar da sarađujemo s njim, ako nije, nije dobar.

Dakle, ni HDZ ni SDP nisu imali konzistentnu politiku prema nacionalnim manjinama?

Naravno. HDZ je tek od mirne reintegracije počeo da uvodi pozitivniju politiku prema Srbima u Hrvatskoj, a onda izrazito pozitivnu tek od 2003. pa do završetka pregovora s Unijom.

U vreme Sanadera?

Tako je. U dva mandata Sanadera, odnosno Kosorove. U to vreme saradnja s HDZ-om bila je ne samo moguća, nego i izrazito produktivna. Ali s HDZ-om kakav je bio u proteklih nekoliko godina i s vladom koja je formirana početkom ove godine, ta saradnja nije bila moguća. Posebno zato što je u toj koaliciji bilo grupacija koje su izrazito antisrpske i koje su svoju saradnju s HDZ-om uslovljavale nesaradnjom sa Srbima. S nekim drugim HDZ-om, HDZ-om demokratskog lica, HDZ-om koji poštuje prava manjina na suživot, mi od takve saradnje ne možemo bežati.

Niste ni bežali, vi ste bili deo vlasti koju je vodio HDZ?

Tako je.

Istraživanja pokazuju da bi Zoran Milanović, odnosno SDP, opet mogao da se vrati na vlast. Šta bi to značilo za Srbe, šta za Hrvatsku?

Istraživanja to pokazuju. I opredeljenje Hrvatske seljačke stranke, partije desnog centra, da uđe u koaliciju koju vodi SDP, povećava šanse SDP-a da se vrati na vlast. Što se tiče Hrvatske, to znači da se prekine praksa restauracije isključive nacionalističke politike, praksa restauracije loše prošlosti iz devedesetih i četrdesetih godina prošlog veka.

Što je bio slučaj s ovakvim HDZ-om?

Upravo tako, i to je prilika da Hrvatska nastavi svojim proevropskim, prodemokratskim, proregionalnim i promanjinskim putem. Mi ćemo, naravno, najpre uraditi svoj deo posla, organizovati naše birače, osvojiti naše mandate, a onda ćemo, sasvim sigurno, razgovarati o tome kako i na koji način da formiramo buduću većinu koja će biti stabilna i efikasna mnogo više nego većina koja je propala u proteklih šest meseci.

Nedavno je poharana pravoslavna crkva u Sisku. Koliko su učestali takvi incidenti ili su se, možda, strasti padom vlade smirile?

Incidenata ima još, ali se strasti jesu smirile, i to znatno. Pljačka hrama i parohijskog doma unela je nemir, ne samo u porodicu sveštenika, nego i u sisačku srpsku zajednicu. Ima i dalje poruka koje su zabrinjavajuće i uznemiravajuće, ali njihov intenzitet i učestalost daleko su od onoga kako je to izgledalo pre nekoliko meseci ili pre pola godine. Da se situacija smiruje, potvrđuje i izjava Bundestaga, koji značajnu zaslugu što se to dogodilo pripisuje i civilnom društvu, a to znači i organizacijama manjinskih zajednica, jevrejskoj, srpskoj.

Da li to znači da je sve manji uticaj „šatora iz Savske”, odnosno ratnih veterana, na politiku Zagreba?

Na sreću, znači. Ta je institucija, za sada, otišla u istoriju. Ostalo je pitanje uticaja pojedinih krugova katoličke crkve koji nikako ne razumeju odnos između crkve i države, između demokratije i crkve i koji nikako ne razumeju odnos između moderne nacije, demokratske nacije i uloge crkve u izgradnji demokratskog, modernog društva, nego nameću rešenja daleko od tog moderniteta. I daleko od toga što današnjoj Hrvatskoj kao članici EU treba da bi postala prosperitetno društvo iz kojeg ljudi ne bi odlazili, gde bi se gradio politički dogovor. Kada se HDZ centrira kao stranka, Hrvatska će dobiti još jednu važnu komponentu političke stabilnosti.

Zato, nezavisno od toga kako će izgledati rezultati izbora i s kim ćemo mi kao Samostalna demokratska srpska stranka i zajednica sarađivati posle izbora i učestvovati u formiranju većine, vrlo je važno da HDZ s novim predsednikom, a to će verovatno biti Andrej Plenković, postigne to centriranje HDZ-a. Time će se onda i Hrvatska politički stabilizovati.