ИДЕОЛОГИЈА МОНЕТАРНЕ ПОЛИТИКЕ

Током деведесетих година прошлог века постигнут је висок степен сагласности у вези са потребом да централне банке буду независне у дефинисању и вођењу монетарне политике. Ово подразумева потпуну самосталност централне банке у монетарној сфери и искључује могућност утицаја владе, пре свега министарства финансија, на њен рад. С друге стране, пореска и буџетска политика остају чврсто у ингеренцији владе.

Независност централних банака почива на логици која је (бар на први поглед) конзистентна. Основни задатак централне банке јесте очување ценовне стабилности и тај циљ би морао бити аполитичан. Гувернер се не бира на изборима, па не мора да подилази јавном мњењу, не мора да обећава којешта или да неодговорно троши буџетска средства да би повећао шансе да буде реизабран. Хоризонт посматрања централне банке није од данас до сутра, нити од избора до избора. Централна банка нема политичке циљеве, нема идеолошке предрасуде и није партијски опредељена. Она је политички неутрална и стуб је монетарне и економске стабилности. Тако је бар у теорији.

Пракса, међутим, може бити сасвим другачија. У божићном издању британског књижевног недељника ТЛС (Times Literary Supplement) Роберт Рајх, професор са Берклија доводи у сумњу тезу о неутралности централне банке. Повод су недавно објављени мемоари Алена Гринспена, доскорашњег гувернера америчке централне банке (Фед), који је на том положају био деветнаест година. Дајући приказ Гринспенове књиге, Рајх открива дискретне механизме креирања америчке економске политике. Рајх би морао бити поуздан сведок будући да је у влади Била Клинтона био министар за рад. Он може бити субјективан, али сведочи из прве руке, што даје велику вредност његовом исказу.

По Рајху, Гринспен је човек снажних конзервативних уверења, лишен било каквог сентимента према слабима и угроженима и велики је противник социјалне државе. Он тврди да је Гринспен успевао да укупну економску политику САД креира и усмерава у складу са својим политичким уверењима. Уместо аполитичног витеза који пробада аждају инфлације, Гринспен више личи на идеолога прерушеног у банкара.

Гринспен је, сходно својим идеолошким уверењима, подржавао економску политику Реганове администрације која се базирала на ниским порезима и огромним војним издацима. Таква политика фискалне неодговорности резултирала је монументалним буџетским дефицитом, који је на крају дочекао и Клинтонову администрацију.

Клинтонове године се поклапају са великим привредним растом који се из сфере технолошких грана пренео и на остатак привреде. Моћна економија је порезима пунила буџет, па је Клинтон имао довољно средстава да испуни добар део својих предизборних обећања. Ово се поготово односило на реформу здравственог система, као и на најављиване инвестиције у образовање и инфраструктуру.

Ако је веровати Рајху, Гринспен, коме издаци за социјална давања нису били по укусу, присилио је Клинтона да одустане од обећане социјалне политике, прислонивши му уз главу „монетарни пиштољ”. Претња је била озбиљна – ако Клинтон повећа социјалне буџетске издатке, Фед ће подићи камате. Високе каматне стопе би угрозиле привредни раст и довеле до раста незапослености. У таквом економском амбијенту, Клинтону би било немогуће да избори и други мандат. Како је воља за влашћу увек јача од сваког принципа, Клинтон се приклонио диктату, a Гринспен ефективно преузео контролу и над буџетском политиком.

Клинтонова администрација је знатно смањила државни дуг и Бушу „млађем” оставила економију у одличном стању. Буш је, попут Регана, одлучио да помогне богате и смањи порезе, али и да настави са огромним војним трошењем. На овакве издатке Гринспен није имао примедбе. Уз његов благослов и несебичну помоћ, поново је направљен велики буџетски дефицит којим ће наредна администрација морати да се бави. Новој администрацији ће тако у старту бити везане руке и онемогућено било какво социјално трошење, све да то нова власт и жели. Неважно је да ли ће нова администрација бити демократска или републиканска, политика ће вероватно бити иста.

Рајх потврђује да нема монетарне политике која је лишена идеолошке подлоге. Идеолошка димензија је у монетарној сфери само боље скривена тобожњом неутралношћу централне банке, али зато опасно појачана њеном практичном недодирљивошћу.

Централне банке данас поседују огромну моћ, иако су ефективно без демократског кредибилитета и контроле. Интереси и групе које централне банке најчешће репрезентују, далеко су снажнији контролори власти но што су то парламент или јавност. Ако је тачно оно што Рајх тврди, није угрожен само мит о централној банци као независној и неутралној институцији – потенцијално је угрожен и сам темељ на коме почивају све демократске државе – не само Америка. Из једне крајности, у којој је централна банка често имала улогу сервиса владе, отишло се у другу. На том крају, простор за злоупотребу моћи је огроман.

финансијски консултант