Стазама претходника

„Медведев није ништа мање руски националиста од мене”, рекао је Владимир Путин Ангели Меркел, поклањајући јој цвеће за Осми март. Тиме је само непоправљивим оптимистима са запада оставио неку наду да ће Дмитриј Медведев бити мекши у одбрани интереса своје земље од Путина, кога је коментатор лондонског „Фајненшел тајмса” прошлог месеца назвао „опасним злосрећником”, а Русију „државом страха”.

Док је Русијом владао Борис Јељцин, „западни партнери” су се о његовој земљи изражавали као о прилично демократској и либералној, са отвореним тржиштем. Пренебрегаване су, при том, чињенице о стрмоглавом паду свих кључних социјално-економских параметара. Доласком Путина 2000. почела је отплата државних дугова, статистичке кривуље су кренуле позитивном, узлазном, а похвале Русији, зачудо, силазном линијом.

Почињу тада озбиљне оптужбе са запада – за аутократију, кршење људских права и слободе медија. Није их било на рачун Михаила Горбачова, добитника Нобелове награде за мир, који је у крви покушавао да гуши националне покрете у Литванији, Летонији и Азербејџану. Нити Јељцина, који је водио два рата у Чеченији, указом противуставно распустио парламент и тенковима га скоро срушио, забранио највећу странку, укинуо тада једине опозиционе новине, практично октроисао устав, а касније је под чудним околностима убијен и први човек националне телевизије...

За време Путина ништа од наведеног није се десило, изузимајући „довршавање рата” у Чеченији. У сваком кораку којим би Русија снажила своје позиције виђене су империјалне амбиције, а у споразумима из домена одбрамбене политике уочаване су агресивне намере. Енергетски аранжмани тумаче се као уцењивање демократских земаља, а руски капитал гледа се као мафијашки. Паралелно са јачањем гласова да је Русија опасност за читав свет, САД, због наводних нуклеарних претњи из Ирана и Северне Кореје, покушавају да инсталирају антиракетни штит у срцу Европе, као у доба „хладног рата”.

Прави разлог оптужби је вероватно у томе што, за време Горбачова и Јељцина уништена, руска економија сада бележи убрзан раст (око 80 одсто за осам година), док је америчка годинама у кризи, или што је Москва избила на треће место у свету по златним девизним резервама вредним 490 милијарди долара, одавно претекавши Американце, и што шири свој утицај у свету, након скоро тродеценијске изолације. Сасвим је јасно да Русија не жели да ова достигнућа угрожава тиме што би била увучена у некакве сукобе, истовремено заузимајући место на челу држава које се противе америчкој доминацији. Јачање руских веза са великим азијским земљама треба посматрати управо у том контексту.

Русија жели бар неколико деценија мирног, стабилног развоја и добре сарадње са западом, најпре кроз ширење енергетске мреже преко гасовода „Северни ток” и „Јужни ток”. За онај први је и сама Ангела Меркел у суботу рекла да је важан за енергетску безбедност читаве Европе. Зато од Медведева треба очекивати да, са Путином као премијером, настави његовим утабаним стазама, са још већим самопоуздањем.