Бесмртна Жизела

Недавна вест да нема више велике руске балерине Наталије Бесмертнове доста се тихо чула у нашој јавности. Углавном, концизно, онако агенцијски: што више података на невеликом броју редова. А Београд јој је, ипак, мало више дужан. Ако смо добро избројали, наступила је овде шест пута: што са својим ансамблом (Бољшој театар), што у неким другим аранжманима. И говорила је како воли овај град.

Кад нам је први пут дошла, 1965. године, било је то и прво гостовање славног Балета Бољшог театра у Београду. Имала је непуне 24 године и већ је ушла у сјајно сазвежђе руског балета. Њена добра вила зове се Жизела. Пратила ју је кроз читаву каријеру (завршила се 1995), а у том периоду многи су је називали – најбоља Жизела на свету. Забележене су и речи славног играча и кореографа Сержа Лифара, изречене концем 1970. године у Љубљани, где је Бесмертновој уручио награду Француске академије за игру, чији је председник био: „Досад сам безброј пута гледао Жизелу, али само три пута скоро да сам доживео срчани удар. Први пут то је било када сам видео Ану Павлову, други пут гледајући Спесивцеву, а трећи пут сада, када сам угледао Наталију Бесмертнову”. Какав комплимент руској игри! Након тога допутовала је у Београд који је, ето, имао среће да више пута види Наташу, како су је овдашње колеге и „верна публика” обично звали, у насловном лику славног класичног балета француског композитора Адолфа Адама.

Наталији Игорјевној, како су је код куће најчешће ословљавали, Жизела је донела највише аплауза и изванредних критика, али она је само на почетку дугог списка наслова и улога остварених током готово три и по деценије проведене на сцени. Она је брзо постала звезда у земљи у којој кандидати за такву „титулу” ничу као печурке. И данас је тако, па их видимо на свим балетским меридијанима. У родној Москви дипломирала је у школи Балета Бољшог театра као изузетан ђак. Некадашња дугогодишња балетска критичарка „Политикине” куће, Милица Јовановић, која се и сама школовала (студирала) у истом граду, једном је записала да је на дипломском испиту млада Н.Бесмертнова оцењена са 5+, што се никад није десило у дугој историји школе чији су ђаци били многи светски великани уметности игре. Поменуту оцену, важно је и то рећи, предложила је председница испитне комисије, такође славна Галина Уланова. Такав бисер Бољшој је, разуме се, брзо ставио у своју круну.

Бесмертнова је играла водеће роле и у „Лабудовом језеру”, „Крцку Орашчићу”, „Дон Кихоту”, „Ромеу и Јулији”, „Рајмонди”, „Ивану Грозном”, „Легенди о љубави”, „Златном веку”, „Ангари”... Иза ових неколико последњих наслова стоји велико кореографско име њеног супруга Јурија Григоровича. Обично је истицана као идеaлни интерпретатор романтичних балета. Али, не заборавимо још неке атрибуте везане за њену личност – на сцени и ван ње: музикална, танана, љупка, љубазна... И још један обавезан њен знак – крупне црне очи.

Својим плесом обишла је све континенте, што је радо истицала. У тим годинама њеног највећег сјаја, за грађане некадашњег СССР „пут око света” постојао је само у најлепшим сновима или међу корицама књиге Жила Верна. – Наталија Бесмертнова умрла је у 67. години. Не баш дуг век за неког са таквим презименом. Оно ће сигурно бити дуговечно.