Неуспели час историје

Једанаести март у Аустрији посвећен је, по традицији, сећању на немиле догађаје из 1938. године. Адолф Хитлер је тог дана наредио почетак „Подухвата (операције) Ото”, коме је циљ био припајање Аустрије Трећем рајху – издао је налог за анексију тадашње аустрофашистичке алпске републике.

Познаваоци историје до данашњег дана се сучељавају око дефиниције овог догађаја. Да ли је, уистину, била реч о анексији, о окупацији, или, како (нео)нацистички симпатизери и оратори тврде, о „здруживању подељеног народа са обе стране вештачке (аустријско-немачке) границе”?

Од компетентних говорника на јучерашњим комеморацијама очекивало се да ставе тачку на историјске недоумице и заблуде. Међутим, само је председник републике описао припајање Аустрије Немачкој онако како је уистину било. 

Председник др Хајнц Фишер одржао је час историје матурантима једне бечке гимназије, истакавши да је немачка војна интервенција, практично, завршена без испаљеног метка. Три недеље касније, на Хелденплацу, у троуглу између царског двора Хофбург, седишта владе на Балхаусплацу и резиденције председника републике, окупило се неколико стотина хиљада Бечлија, не би ли отпоздравили фиреру – високо уздигнуте руке, уз поклич „Зиг хајл”. Фишер је опоменуо: „Није допустиво, ни морално исправно, да се ти људи правдају... Ти људи, који су френетично клицали Хитлеру, принудили су на стотине хиљада суграђана да спакују кофере и крену у изгнанство...”

Фишерово тумачење историје, бар када је о подацима и бројевима реч, оспорено је неколико сати касније – у аустријском парламенту у Бечу. Тамошњи почасни говорник – позван на иницијативу народњака, односно њиховог бившег канцелара Волфганга Шисела – био је син последњег аустријског цара Ото Хабзбург. Вичан повезивању прошлости и садашњости, Ото Хабзбург се обратио посланицима у сали некадашњег Царског савета (претеча парламента у монархији двоглавог орла). У њему својственом стилу надриисторијског тумачења прошлости, истакао је: „Још увек се воде понижавајуће расправе на тему да ли су Аустрија и Аустријанци били саучесници или жртве Хитлеровог режима... Истичем, ниједна држава у Европи не полаже веће право од нас да се сматра жртвом нацизма.”

Хабзбург је прокоментарисао и такозвани блиски сусрет Бечлија са фирером на Хелденплацу: „Онде се окупило једва шездесетак хиљада људи, као на некој посећенијој фудбалској утакмици... Понети заносом која обузима масе, дошло је и до несташлука, у које, као такве, убрајам и овације Хитлеру... Тврдити да су ти посетиоци митинга били нацисти и аустрофашисти, или њихови симпатизери, број учесника описивати шестоцифреним бројкама, не представља ништа друго осим дрске лажи и лицемерја...”

Неочекивани говор 95-годишњака плаве хабзбуршко-лотриншке крви приморао је најзад и самог иницијатора Волфганга Шисела да коригује свог госта: „Аустрија је, наравно, била жртва Хитлерове агресије... Али, немали број Аустријанаца гледао је на окупацију као на акт националног ослобођења...”

Колико је ко допринео зацртаном циљу комеморација – суочавању са болним тачкама историје и предочавању постојања срамотних, масовних опредељења – остаје да се види. Емпиричари тврде да, у овом тренутку, огромна већина Аустријанаца одбија да се суочи са гресима предака. Број оних који сматрају да Аустрија нема чега да се стиди у вези са њеним учешћем у Другом светском рату варира од покрајине до покрајине – између четрдесетак и осамдесетак одсто. Док је број најнижи у покрајини Форарлберг (48 одсто), односно у престоници Бечу (49 процената испитаника), највише оних који не признају постојање ратне кривице живи у етнички мешовитој покрајини Градишће. Тамошњи житељи аустријско-немачког порекла, мањински Хрвати и Мађари, противе се тумачењу историје у чак 79 одсто случајева.