Neuspeli čas istorije

Jedanaesti mart u Austriji posvećen je, po tradiciji, sećanju na nemile događaje iz 1938. godine. Adolf Hitler je tog dana naredio početak „Poduhvata (operacije) Oto”, kome je cilj bio pripajanje Austrije Trećem rajhu – izdao je nalog za aneksiju tadašnje austrofašističke alpske republike.

Poznavaoci istorije do današnjeg dana se sučeljavaju oko definicije ovog događaja. Da li je, uistinu, bila reč o aneksiji, o okupaciji, ili, kako (neo)nacistički simpatizeri i oratori tvrde, o „združivanju podeljenog naroda sa obe strane veštačke (austrijsko-nemačke) granice”?

Od kompetentnih govornika na jučerašnjim komemoracijama očekivalo se da stave tačku na istorijske nedoumice i zablude. Međutim, samo je predsednik republike opisao pripajanje Austrije Nemačkoj onako kako je uistinu bilo. 

Predsednik dr Hajnc Fišer održao je čas istorije maturantima jedne bečke gimnazije, istakavši da je nemačka vojna intervencija, praktično, završena bez ispaljenog metka. Tri nedelje kasnije, na Heldenplacu, u trouglu između carskog dvora Hofburg, sedišta vlade na Balhausplacu i rezidencije predsednika republike, okupilo se nekoliko stotina hiljada Bečlija, ne bi li otpozdravili fireru – visoko uzdignute ruke, uz poklič „Zig hajl”. Fišer je opomenuo: „Nije dopustivo, ni moralno ispravno, da se ti ljudi pravdaju... Ti ljudi, koji su frenetično klicali Hitleru, prinudili su na stotine hiljada sugrađana da spakuju kofere i krenu u izgnanstvo...”

Fišerovo tumačenje istorije, bar kada je o podacima i brojevima reč, osporeno je nekoliko sati kasnije – u austrijskom parlamentu u Beču. Tamošnji počasni govornik – pozvan na inicijativu narodnjaka, odnosno njihovog bivšeg kancelara Volfganga Šisela – bio je sin poslednjeg austrijskog cara Oto Habzburg. Vičan povezivanju prošlosti i sadašnjosti, Oto Habzburg se obratio poslanicima u sali nekadašnjeg Carskog saveta (preteča parlamenta u monarhiji dvoglavog orla). U njemu svojstvenom stilu nadriistorijskog tumačenja prošlosti, istakao je: „Još uvek se vode ponižavajuće rasprave na temu da li su Austrija i Austrijanci bili saučesnici ili žrtve Hitlerovog režima... Ističem, nijedna država u Evropi ne polaže veće pravo od nas da se smatra žrtvom nacizma.”

Habzburg je prokomentarisao i takozvani bliski susret Bečlija sa firerom na Heldenplacu: „Onde se okupilo jedva šezdesetak hiljada ljudi, kao na nekoj posećenijoj fudbalskoj utakmici... Poneti zanosom koja obuzima mase, došlo je i do nestašluka, u koje, kao takve, ubrajam i ovacije Hitleru... Tvrditi da su ti posetioci mitinga bili nacisti i austrofašisti, ili njihovi simpatizeri, broj učesnika opisivati šestocifrenim brojkama, ne predstavlja ništa drugo osim drske laži i licemerja...”

Neočekivani govor 95-godišnjaka plave habzburško-lotrinške krvi primorao je najzad i samog inicijatora Volfganga Šisela da koriguje svog gosta: „Austrija je, naravno, bila žrtva Hitlerove agresije... Ali, nemali broj Austrijanaca gledao je na okupaciju kao na akt nacionalnog oslobođenja...”

Koliko je ko doprineo zacrtanom cilju komemoracija – suočavanju sa bolnim tačkama istorije i predočavanju postojanja sramotnih, masovnih opredeljenja – ostaje da se vidi. Empiričari tvrde da, u ovom trenutku, ogromna većina Austrijanaca odbija da se suoči sa gresima predaka. Broj onih koji smatraju da Austrija nema čega da se stidi u vezi sa njenim učešćem u Drugom svetskom ratu varira od pokrajine do pokrajine – između četrdesetak i osamdesetak odsto. Dok je broj najniži u pokrajini Forarlberg (48 odsto), odnosno u prestonici Beču (49 procenata ispitanika), najviše onih koji ne priznaju postojanje ratne krivice živi u etnički mešovitoj pokrajini Gradišće. Tamošnji žitelji austrijsko-nemačkog porekla, manjinski Hrvati i Mađari, protive se tumačenju istorije u čak 79 odsto slučajeva.