Европски одјеци напада у Ници

Масакр у коме је Мухамед Булел (31) камионом усмртио 84, а повредио више од 100 људи на „Енглеској променади” у Ници трећи је терористички напад изведен на територији Француске у протеклих 18 месеци. Последице напада, поред броја настрадалих и посејаног страха, несагледиве су: од продужавања ванредног стања у Француској на још три месеца до најаве појачавања граничних контрола и још интензивнијег ангажовања Париза у ратном театру на Блиском истоку. Зато нимало не чуде бурне реакције и критике, од оних који упиру прстом у безбедносне пропусте француских служби (терориста је пуних девет сати био паркиран на улици пре него што је кренуо у покољ, уз лаконско објашњење дато полицији да доставља сладолед), до конспиролога који у тајмингу напада налазе „необорив доказ” да је догађај исцениран како би ванредно стање у Француској било продужено барем до председничких избора 2017. године.

Мањи број коментара усмерен је у спољном правцу: ка основној контрадикторности француске антитерористичке политике која, уместо да што ефикасније од напада штити грађане на својој територији, већину напора усмерава ван ње – на асистирање америчком интервенционизму у Сирији и Ираку. То је тимe спорније што начин атентата камионом више носи „рукопис” Ал Каиде него Исламске државе (ИД) – „рукопис” који је виђен пуно пута на улицама Багдада и Фалуџе и пропагиран у име Бин Ладена у часопису „Инспајер” још 2010. године. Очигледно је да је ИД, након прилично индикативног оклевања, само престижа ради преузела одговорност за напад у Ници. Ово је донело право медијско олакшање на Западу, јер није упутно у овај догађај мешати Ал Каиду, чије војно крило у Сирији, Нусра фронт, Запад сврстава у „умерену опозицију” Асаду и посредно га подржава.

Још је мањи број очију упрт у последице које напади у Ници изазивају на простору ЕУ. Злочиначки акт изазвао је згражавање и унисоне изјаве саучешћа Француској широм континента. На француски захтев, министри држава чланица ЕУ састали су се јуче у Европском савету како би формулисали заједничку агенду борбе против тероризма, односно ИД. Међутим, иза изјава пуних солидарности и јединственог наступања, поједине европске државе одмах су почеле да повлаче унилатералне потезе како би се саме што боље заштитиле, не марећи за свеевропске последице свог затварања. Немачка, Шпанија и Италија су прве подигле безбедносне капацитете својих војних и полицијских снага и појачале контролу граничних прелаза. Очигледно извлачећи поуке из последица француског жртвовања дела сопственог обавештајно-безбедносног апарата зарад стварања оног европског, државе које се нису повеле за Французима већ су очувале своје безбедносне капацитете сада теже да их користе у пуном обиму, не марећи пуно за европски комитет за борбу против тероризма, нити за важеће европске прописе. Као и приликом ескалације мигрантске кризе крајем прошле године, Унији поново прети распад Шенгенског споразума, једног од њених најважнијих достигнућа. Деклараторно јединствене у борби против тероризма, чланице ЕУ имају различите интересе и различите погледе на низ кључних питања, укључујући ту и односе према исламском свету. Заједнички им је страх од нових терористичких напада и свест да ништа више неће бити као што је било до недавно, као и уверење да ће живот у Европи још дуго морати да тече под овим бременом.

Напад у Ници ће значајно утицати на правац постојеће дебате у ЕУ о повећању безбедносне и војне сарадње. У недељама после „брегзита” Француска и Немачка су интензивирале дискусије о даљим видовима европске федерализације. Фокус пажње је био усмерен на чување спољних граница Уније и јачања безбедносних структура. Међутим, нови напади су ове планове преусмерили у правцу додатног француског ангажмана на Блиском истоку, при чему Французи сада траже да се у сличне активности укључе и друге земље ЕУ које су се томе опирале. Уместо јединствене контроле граница и стварања антитерористичке стратегије, земље чланице су посегнуле да штите себе и своје унутрашње границе. Клима створена нападом у Ници, пуна страха од имиграната и терориста, неповољна је по наставак планова чак и о парцијалним видовима даљег европског удруживања: друштвена поларизација се интензивира и јачање антисистемских евроскептичних партија поприма размере које могу не само да запрече даљу трансформацију ЕУ, већ и да пониште њено постојање. Нестабилност, интересна супротстављеност чланица и немогућност да се стане на пут изазовима, савршено одговарају неким круговима у Вашингтону који желе да је трајно задрже Европу под својим војним окриљем, да јој наметну Трансатлантски трговински споразум (ТТИП) и подвргну је својим корпоративним и финансијским правилима. На тај начин, мисле они, Стари континент ће се дуготрајно претворити у њихову прикривену, мада ефективну „low-cost” а „high-tech” колонију која би поново служила као тампон зона према Русији у фарсичној репризи Хладног рата.

Виши научни сарадник у Институту за европске студије