Доктрина одлагања

Већ више од 80 дана прошло је од избора, а још нисмо добили владу, иако је на изјашњавању победила и добила натполовичну већину једна изборна листа, а следећа по снази се нуди да се, практично под било којим условима, прикључи владајућој коалицији. Да ствар буде још загонетнија, нову владу могу да оформе странке које су чиниле и стару, а очекује се да већина министара буду исти као у претходној влади. Па ипак, формирање владе се одлаже, а пошто смо тренутно усред сезоне годишњих одмора и празног хода у медијима и раду институција, вероватно је да ћемо владу добити тек крајем законског рока, који у Србији износи чак три месеца.

Све ово можда указује да у основи наше друштвене „динамике” стоји својеврсна доктрина одлагања, нешто као навикнут или урођен систем у којем се све што више одлаже. Као да будућност посматрамо попут амбиса промена чијем се неодређеном зову треба што дуже одупирати. У томе не треба да нас завара слоган победничке странке „Будућност у коју верујемо”, не само због тога што се ради о маркетиншком слогану који нема везе ни с једном конкретном политиком већ и због тога што су претходни избори расписани и добијени, практично, без политичког програма.

За нас је будућност у коју верујемо само она будућност која, по могућству, не постоји или представља нову верзију прошлости, повратак у прошлост. Када би само време могло да се окрене и потече уназад, рецимо, ка периоду устаничке Србије или, још боље, ка средњем веку, то би већ била нека будућност која би нам одговарала! Пошто се физички закони опиру нашим жељама, остаје нам само да ћутке негодујемо и одупиремо се. Ионако су највећи умови тврдили да време не постоји или да је барем релативно.

Док чекамо владу, понешто се ипак и у Србији издешавало. Један блок опозиционих странака (пре избора) сада нагиње уласку у владу или макар, на пример, у новосадски водовод, односно, у владајућу групацију. И ова прелетања се, међутим, стално одлажу. Ипак је за слично прелетање потребно сачекати да прође неколико месеци од избора, некако је непријатно за неколико дана од опозиционе постати владајућа странка, без икакве везе с програмом и бирачима.

Наш повратак у прошлост иде и у том правцу да покушавамо да поништимо тековине демократије и вишестраначја. Испоставља се да је бити опозициона странка крајње непрактично, не можете никога запошљавати, никоме намештати послове или дати неку функцију.

Одлаже се и разрешење најављених ствари. Има вероватно више од месец дана како је мандатар, без видљивих доказа, осим ако занемаримо понашање градских функционера одмах после тог догађаја, оптужио „врх градске власти” да стоји иза рушења у Савамали, претходно описаног као дело „комплетних идиота”. Сада се чека завршетак истраге догађаја који се, такође, догодио пре више од 80 дана. Завршетак истраге одлаже се до даљег, као и реакција градских власти. Како би и могли да реагују кад још не знају да ли су умешани или не?

Одлагање бисмо можда могли да брендирамо као још један од заштитних знакова Србије. И то можда не би ни било тако лоше. Од одлагања су сигурно гори шокови (Наоми Клајн) који имају последице сасвим супротне од оних које влада очекује. Лично не бих имао ништа против да следеће четири године не буде промењен ниједан закон, барем не пре него што се стање, које уређује тај закон, не буде потпуно скенирало, све алтернативе добро размотриле, а промена предузета само ако се закључи да се ради о очигледно неодрживом случају. Нама ионако главни проблем нису лоши закони, него уверење да нам закони баш и не требају пошто бисмо најрадије радили свако по свом, мимо закона.

Бити или не бити, похитати или одложити, питање је сад. Срећом, пошто смо у сред годишњих одмора, и ово питање можемо оставити за касније.

Уредник сајта „Двоглед”