Прича о непредвидљивој будућности

Оно што се можда притајило у подсвести свих нас, Радован Лазаревић, дугогодишњи новинар и уредник „Политике”, у управо објављеном роману „Швапски пакет” (издавач: „Чигоја штампа”), извлачи на површину, суочава нас с притајеним, лицем у лице.

Да ли би се ововремена сеоба народа, којој се завршетак не назире, могла преломити и преко леђа Србије и њој сличних земаља европског југоистока и истока? Могла би, пише Лазаревић. Да ли би се Немци, на крилима нарасле економске и политичке моћи, поново могли спустити на војвођанске оранице с којих су протерани 1945? Могли би, каже Лазаревић. Да ли би се у пакету с тим немачким капиталом на српски део панонске равни могле спустити и хиљаде азијских и афричких миграната, до тада настањених у Немачкој? Могле би, пише Лазаревић. Да ли би ови процеси могли убрзати ионако масовно исељавање образованијег и млађег дела становништва Србије? Могли би, пише Лазаревић. Да ли би то алаве, корумпиране, себичне, неспособне и нестручне власти у Србији (част изузецима) могле да зауставе? Не би , пише Лазаревић. Коначно, да ли Србија, корак по корак, иде усусрет дефинитивним нестајању с географске карте, а српски народ у загрљај судбини лутајућег народа без земље матице? Иде, поручује Лазаревић, мада оставља и трачак наде да исход и не би морао да буде баш фаталан.

Све ове узнемиравајуће апокалиптичке поруке Лазаревић вешто извлачи испод плашта љубавне приче и носталгичног путовања главног јунака романа кроз време и пространства своје младости чинећи тако ово штиво, упркос тежини порука које носи, лако читљивим и пријемчивим. Немогуће је прочитати ову књигу, а не замислити се и не згрозити пред неизвесношћу сутрашњице. Лазаревићев роман је, како стоји у његовом поднаслову – „предвидљива прича о непредвидљивој будућности”.