Небеско трчање по брдовитом Балкану

Они не иду утабаним стазама, увек су између неба и земље и уживају у лепотама сваког гребена и освојеног врха. Њихова пасија је скајранинг, у преводу небеско трчање, екстремнији вид планинског трчања на озбиљним планинским масивима до или преко 2.000 метара надморске висине, где успон не прелази 30 одсто.

Од прошле године Србија има и националну скајранинг лигу, захваљујући групи ентузијаста и љубитеља природе који кроз удружење настоје да популаришу планинско трчање, а истовремено промовишу планински туризам у Србији и рурална подручја.

На основу онога што су имали прилике да виде протекле године кажу да су успели и да су захваљујући скајранингу неке дестинације у нашој земљи оживеле.

– „Покрећемо активни туризам и увек оставимо нешто за заједницу: за три године смо маркирали 170 километара стаза на Старој планини које остају туристима. Такође, правимо џи-пи-ес записе, које људи могу да скину са нашег сајта и убаце у телефон да не морају да плате водича ако поново буду ишли сами”, каже Марко Николић, један од оснивача и директор скајранинг лиге Србије.

Он истиче да је лако „навући” се на небеско трчање. Осим предивне и често нетакнуте природе, занимљивих локација и формата трка, загарантовани су одлична забава и дружење.

Премијерна трка у Србији одржана је прошле године на Авали. После пионирске 2015. у нову сезону су ушли искуснији. Прва од 11 трка у календару одражана је на Копаонику, са снежном подлогом под ногама.

Следила су два „вертикална километра” у Котору и Требињу (трке са 1.000 метара укупног вертикалног успона преко различитог терена са значајним нагибом), потом Бобија, Зубин Поток и добро познати ултрамаратон на Старој планини, на три дистанце.

Србија је једина екс-ју земља која је пуноправни члан скајранинг федерације.

У бази наше асоцијације је више од 1.000 такмичара са читавог Балкана али и других континената. На неким тркама је било и по 12 нација: учествовали су такмичари из Португалије, Русије, Финске, Словачке…

Николић каже да их привлаче дивљи терени Балкана, потпуно неоткривени, који нису „уређени” у духу Алпа. – „Тамо су трке попут вашара. Продаје се опрема и много је људи. Код нас је и даље на троцифреном броју, а поента је уживању”, истиче Николић.

Границе и локалне тензије у региону нису препрека за планинаре. У првој половини јула су завршили на Ђеравици на Косову, званично највишем врху Србије. Испело се 30 људи, из Америке, Хрватске и Србије. Сви су се сликали са нашом заставом, каже Николић, водич ове групе и додаје да није било проблема и да „знају да не признајемо да је њихово”.

Некада прелазе на званичним граничним прелазима, а некада се најаве службама које пошаљу граничаре да им прегледају пасоше, што је, кажу, и компликовано али и занимљиво.

Следећи испит тркаче очекује средином августа на Шар-планини, што је највиша трка регије.

Биће то други пут од 1999. да једна спортска организација из Србије организује трку у најјужнијој српској енклави на Косову. При том трка има прекогранични карактер јер креће из Македоније.