Пресуда не ослобађа Степинца од суда историје

Пресуда загребачком надбискупу Алојзију Степинцу, коју је у октобру 1946. године изрекао Врховни суд Народне Републике Хрватске, у целости је поништена, одлучио је јуче Жупанијски суд у Загребу.

Судија Иван Турудић, који је председавао Већем Жупанијског суда, образложио је да су овом пресудом била прекршена сва садашња и тадашња темељна начела материјалног и процесног казненог права цивилизованог дела човечанства.

Процес пред Жупанијским судом у Загребу водио се на захтев породице кардинала Степинца, тачније његовог нећака, Бориса Степинца, који је пре осам дана поднео захтев за ревизију поступка.

Он је новинарима након суђења изјавио да није очекивао да ће се све догодити тако брзо, као и да је коначно скинута љага која се годинама вукла не само по имену кардинала, већ и Католичке цркве и целог хрватског народа. Борис Степинац сматра и да ће историја доказати да је његов рођак, кардинал, био праведник.

Хрватски медији подсећају да се ревизија поступка водила на основу Закона о казненом поступку из 2009. године.

Њиме се прописује да особе које су судови бивше Југославије осудили за време комунистичке владавине за политичка, политички мотивисана или друга казнена дела, ако је до осуђујуће одлуке дошло употребом политичке моћи могу ревизијом да траже поништавање осуђујуће одлуке или другог одговарајућег правног акта.

Загребачког надбискупа Алојзија Степинца, који је био на челу Римокатоличке цркве у Хрватској у време Другог светског рата, у септембру 1946. године Јавно тужилаштво НР Хрватске, на основу Закона о кривичним делима против народа и државе, оптужило је за сарадњу са италијанским и немачким окупаторима, као и усташким режимом у НДХ, насилно католичење православаца, помагање усташком режиму и непријатељску пропаганду након краја рата.

На основу ових оптужби, Врховни суд осудио га је на 16 година затвора и присилног рада, као и на пет година губитка политичких и грађанских права. Образлажући јучерашњу одлуку Жупанијског суда, судија Турудић навео је да су у процесу против Степинца прекршена начела законитости, забране ретроактивног деловања Казненог законика, кривице и права на поштено суђење.  

Историчар др Милан Кољанин, са Института за савремену историју, каже да одлука загребачког суда има политичку тежину, али да историјској науци није донела ништа ново.

– Ревизија поступка је била прилика да се поново пред јавност изнесу аргументи и оних који су били за и оних који су били против осуде Степинца и да се тиме допринесе историјски релевантној оцени његове улоге током Другог светског рата. Та прилика је, нажалост, пропуштена, будући да је поступак био затворен за јавност, да не знамо како је текла расправа и шта је у њој речено и да је све окончано веома брзо. Одлука Жупанијског суда нема, дакле, историјски значај, већ политички, што се види и по начину на који је донета. Ако говоримо да је процес 1946. године био политички, треба рећи да је и овај, на свој начин, такав – каже др Кољанин.

Он објашњава да је кад је реч о историјској науци јасно да је процес против Степинца био политички мотивисан, с обзиром да се водио у време успостављања нове комунистичке власти, а црква је била један од центара опозиције.

С друге стране, одлуку Жупанијског суда, др Кољанин види као део акције за проглашење Степинца светим, којом су и судски органи потврдили да је био прогоњен од комунистичких власти.

Хрватске власти, додуше са сасвим другог нивоа, одавно су формулисале свој став према процесу против загребачког надбискупа из 1946. године. Још 1992. године хрватски Сабор донео је „Декларацију о осуди политичког процеса и пресуде кардиналу др Алојзију Степинцу“.

У њој се наводи да је он невино осуђен на монтираном политичком процесу јер је „одбио да по налогу комунистичких властодржаца, спроведе црквени раскол и одвоји Католичку цркву Хрвата од Рима и Ватикана, са далекосежним циљем уништавања Католичке цркве као вековног чувара и заштитника очувања идентитета и слободе хрватског народа“. Готово да не треба ни подсећати да је Римокатоличка црква у Хрватској одавно имала мишљење истоветно са овим саборским.

Послератни судски процес и касније издржавање казне, у поступку канонизације Алојзија Степинца потврда су његовог мучеништва. Ватиканска Комисија за проглашење светих донела је у јулу 1998. године „Декрет о мучеништву слуге Божјег Алојзија Степинца” којим је потврђена његово мучеништво проузроковано „затворским патњама“.

После објављивања декрета, папа Јован Павле Други потврдио је своју одлуку да ће 3. октобра 1998. године у хрватском светилишту Марија Бистрица прогласити Степинца блаженим.  

– Постоје у делу хрватске историографије нове тенденције у погледу доказивања Степинчевог мучеништва које су веома спорне. Део историчара сада покушава да докаже тезу да је он страдао и током Другог светског рата, да је био прогоњен фашистичких и усташких власти, да је постојала и завера да буде убијен, што је све заједно, у најмању руку, тешко доказиво. Али је јасан циљ таквих покушаја, да се покаже да је Степинац страдао наводно од оба тоталитарна режима – истиче др Кољанин.

У првим реакцијама и српских и хрватских званичника одлука Жупанијског суда добила је много већу димензију: она није само поништавање једне пресуде, већ ревизија доброг дела историје Другог светског рата.

За оне прве то је ослобађање одговорних за злочине на територији НДХ, а за друге, управо супротно, скидање кривице са оних који су деценијама за то оптуживани. И ова судска одлука, као и она којом је својевремено пред српским судовима рехабилитован Драгољуб Дража Михаиловић, поново је показала да суседни народи сасвим различито дефинишу Други светски рат.

Али и да је онај заједнички, југословенски наратив о том периоду, о којем се деценијама учило у школским уџбеницима, одавно порушен. И да сада сваки народ, позивајући се и на судске пресуде, изнова пише своју историју.

– Заједничка историјска свест која је постојала и која је гајена у бившој Југославији, разбијена је, уствари, већ седамдесетих година прошлог века. То је на неки начин била и припрема онога што се догађало деведесетих година, када су нарочито оживеле теме попут историјског наслеђа Драже Михаиловића или Степинца. Уставом из 1974. који је имао јаке конфедеративне елементе, питање образовања је било у потпуности препуштено републикама и покрајинама, тако да је већ тада великим делом разграђена заједничка историјска свест, поготову поводом Другог светског рата – напомиње др Милан Кољанин.