Друштвена својина још ниjе сахрањена

Иако је по првом закону о приватизацији рок за продају предузећа у друштвеној својини истицао с последњим даном 2006. године, чињеница је да се овај процес отегао и на десет година дуже од тога. Из ове перспективе, кад се практично петнаест година од почетка приватизације пребројавају непродата предузећа,  чини се да је то код нас бесконачан процес.

У Министарству привреде кажу да се приликом ступања на снагу новог Закона о приватизацији у августу 2014. године 526 предузећа налазило у поступку приватизације и да су запошљавала 90.000 радника. Тај број је обухватао и 161 предузеће у поступку реструктурирања који им је гарантовао заштиту од принудне наплате од стране поверилаца.

Од тада је за 226 предузећа покренут стечајни поступак, за 71 предузеће је обустављен поступак приватизације, а 43 предузећа су продата.

Заштита од принудне наплате постепено је укидана за предузећа у некадашњем реструктурирању. У јулу 2016. године за приватизацију је остало 186 предузећа са око 45.000 запослених.

– Ниједно од ових предузећа не ужива заштиту од принудне наплате. Последња заштита укинута је крајем маја 2016. и њу је уживало 11 стратешких предузећа. Сва предузећа у приватизационом портфолију сада послују по тржишним условима и морају да измирују обавезе према повериоцима. Такође, осим Ресавице, ниједно предузеће не добија државну помоћ – кажу у ресорном министарству.

Влада Србије чврсто је опредељена да процес приватизације приведе крају, јер она, како и сами потврђују, не само да су оптерећивала јавне финансије, већ су и препрека привредном развоју и стварању фер тржишта. Ниједно од предузећа које је у поступу приватизације или стечаја не прима више субвенције од државе, сем Ресавице, која прима субвенције Министарства енергетике, тако да с те тачке гледишта нема више утицаја на јавне финансије, кажу у Министарству привреде. Додају да се прекида зачарани круг дуговања, а да повериоци имају могућност да се намире кроз поступке стечаја. Оно што је посебно битно, у поступку приватизације „одваја се жито од кукоља”, даје шанса предузећима која имају потенцијал и купца да раде по тржишним принципима, повећавају продуктивност и утичу на привредни раст.

Наглашавају да је рок за спровођење поступка приватизације био 31. 12. 2015. године, али да је важио само за предузећа која послују с већинским друштвеним капиталом. Код осталих предузећа Министарство привреде наставља активности у складу са Законом о приватизацији.

Од 11 стратешких предузећа седам је у поступку усвајања унапред припремљеног плана реорганизације (УППР) или је тај план већ усвојен, за једно предузеће расписан је јавни позив за избор стратешког партнера, а три предузећа су у поступку преговарања с повериоцима или израђују одређене планове консолидације. Шансе за опстанак ових предузећа зависе од оцене одрживости плана од стране поверилаца.

Према анализи Фискалног савета предузећа која имају највише шанси да, уз одговарајућа решења, опстану без финансијске подршке државе су ПКБ, „Галеника” и „Петрохемија”. Ова предузећа имају тржиште за своје производе. ПКБ и „Галеника”, наводе у Савету, можда би, уз неке организационе промене, могли да буду интересантни инвеститорима. „Петрохемија” је у специфичној позицији. С једне стране, нема много инвеститора који би могли бити заинтересовани за приватизацију. Међутим, с друге стране, тренутно пословање „Петрохемије” је успешно, јер је тренутни однос цена инпута (гас) и финалних производа предузећа изузетно повољан. Повољни тржишни услови могли би потрајати наредних неколико година и тај период би се морао искористити за решавање судбине овог предузећа.

„Индустрија каблова Јагодина” и „Јумко” би могли да имају перспективу, али уз знатно смањење броја запослених. „Индустрија каблова Јагодина” има пласман на руском тржишту и могуће је да, уз озбиљну рационализацију, настави да послује без државне подршке. Међутим, број и структура запослених изузетно су неповољни. На 400 производних радника долази око 800 непроизводних. „Јумко”, с друге стране, није поднео УППР и за сада успева да послује захваљујући држави. Главни купци су му војска и комуналне службе. За оба предузећа одрживо пословање могуће је једино уколико се број запослених смањи на 200-300.

Најлошији изгледи за опстанак, по Фискалном савету, постоје за ФАП, „Икарбус” и „Трајал”, јер ниједно од ових предузећа нема одржив пословни модел. Премда су сва три предузећа предала УППР, мало је вероватно да ће успети да испуне предвиђени план. Евентуално би подела неких од ових предузећа могла да буде пут ка опстанку бар неких издвојених целина.