Не оспоравајте ОРА

Последњих година, све до данас, сведоци смо да многи оспоравају не само несумњиви допринос ратних генерација у херојској борби против фашистичког окупатора него и огромне успехе у послератној изградњи, видљиве на сваком кораку.

Таквог неистинитог оспоравања, ево, нису поштеђене ни милионске генерације младих учесника у славној епопеји омладинских радних акција. Један од таквих покушаја забележен је и у „Политици” (Миломир Добрић, „Казне за непослушне омладинце”, Међу нама, 13. јун).

Где је стварни извор Добрићевих бесмислица, према којима су, наводно, због одбијања да иду на изградњу омладинске пруге Брчко–Бановићи многе гимназије искључивале ученике (Трећа београдска 250, Крагујевачка 79, Нишка 70, Смедеревска 23…), да студенти који су одбили да иду на ову ОРА нису могли да наставе студије нити да добију дипломе о завршеном факултету итд.? Прави одговор на ово питање могуће је наћи у књизи Пере Симића „Дража”, о четничком команданту Драгољубу – Дражи Михаиловићу. На последњим страницама те књиге, поред других нетачности, јесу и оне које је дословце преузео Добрић. А реч је о извештају ратног потпредседника југословенске избегличке Владе Михе Крека, писаног у Риму, октобра 1946, који је у целини преузео и у поменутој књизи објавио Перо Симић. И све то без провере.

У Крековом тексту наведен је и податак да се из виших разреда свих шест београдских гимназија за одлазак на ову пругу пријавило само 240 ученика, а отишло 120. A Перо Симић, као бивши омладински руководилац, требало би да зна да се за сваку радну акцију, у зависности од величине објекта, одређивао укупан број бригада и учесника и, сразмерно, распоређиван на све републике и покрајине, а оне на срезове и градове. Према томе, београдским гимназијама из те квоте није ни могло припасти више од једне бригаде за пругу у дужини од 90 километара.

Изненадио сам се кад је „Политика” објавила овакве грубе неистине, а свако ко познаје време на које се односе назвао би их бесмислицама. Зна се да је тада (1946) једина партија, КПЈ, као што то и данас раде партије на власти, одређивала ко ће бити на челу појединих институција, па и гимназија. Према томе, сви директори гимназија које су, наводно, искључиле толики број ученика због одбијања да иду на радну акцију били би не само смењени него вероватно и ухапшени као „народни непријатељи”.

Колико је то бесмислено, познато је и самом Добрићу (био на 4-5 радних акција). Он зна да се, по правилу, за акције увек пријављивало више омладинаца и омладинки него што је било планирано. Овде ћу навести само два примера.

Чим је донета одлука о учешћу омладине у изградњи пруге Брчко–Бановићи, бригаде су ницале свуда. У свим местима пријављивало се три пута више омладинаца и омладинки него што је било планирано: у пожаревачком округу, уместо планираних 200, јавило се више од 400 младих, у Лици је тражено 250, а пријавило се 1.000, у Далмацији, уместо 500, уписало се 1.200, у Банији, уместо 250, јавило се њих 400. У првој смени радило је 18 бригада из Србије, са укупно 4.737 омладинаца и омладинки.

Истините легенде на изградњи Новог Београда исписале су студентске бригаде Београдског универзитета. Када 1949. нису под кров били стављени сви блокови Студентског града и део палате Председништва владе (данас Палата „Србија”), крајем новембра те године поново су позване студентске бригаде, оне које су тог лета већ биле на изградњи Новог Београда. За два дана пријавило се два пута више студената него што је тражено! Предњачиле су већ прослављене студентска бригада Економског факултета, са 500 пријављених, Филозофског факултета, са 300, Правног са 380. После краћег петодневног курса, поново се, свакодневно, цео месец дана, орила песма београдских студената.

Објављивањем Добрићевог прилога „Политика” се несвесно укључила у кампању омаловажавања и скрнављења огромног доприноса двомилионске армије младих, која је полетно и, често с пожртвовањем до крајњих граница, учествовала у изградњи свих већих индустријских, саобраћајних и других објеката, што је веома детаљно, на 1.200 страница, речју и фотографијама, приказано у монографији „To су наших руку дела”, објављеној 2014. године.

Аутор неколико књига о омладинским раднима акцијама у СФРЈ