Недовољно праксе

Планира се да у овој години активним мерама запошљавања у Србији буде отворено више од 50.000 радних места. Податак можда сам по себи не говори много, јер се свакодневно велики број особа запосли, али истовремено, на другој страни, много их и остане без посла. Међутим, чињенице говоре да је код нас ипак већи број људи добио посао него што га је изгубио.

– Током ове године завршава се и процес транзиције и неће више бити масовних отпуштања, сви велики системи су мање-више или приватизовани или је у њима урађен социјални програм. Самим тим, очекује се даље снижавање стопе (18,8 одсто) незапослености и, оно што сада звучи потпуно нестварно, Србија ће се за десетак година суочити са проблемом који Европа има сада, а то је мањак радне снаге – речи су Владимира Илића, државног секретара за запошљавање у Министарству економије и регионалног развоја.

На опаску да је десет година дуг период, Илић је изричит да се у односу на прошлу и претпрошлу годину у Србији данас много лакше долази до посла, али да је и даље један од главних проблема запошљавања – образовање.

– На тржишту рада је једна парадоксална ситуација: постоји на хиљадe отворених радних места, али нема одговарајућих квалификација, једноставно, нема ко да их попуни. А, опет, имате армију оних који су незапослени. Једноставно, квалификациона структура и знања и вештине којима располаже радна снага у Србији нису у функцији потреба тржишта рада. Формално образовање само по себи не говори много или у неким случајевима ништа не говори, јер се људи никад нису бавили тиме. Имамо случајева где се у средњим стручним школама образују млади људи који никад нису имали ни један сат праксе. Имају, рецимо, звање столара, а да у животу нису даску пресекли – појашњава Илић.

Један од проблема запошљавања јесте и мотивисаност радника: често су отворена радна места у области текстила, у металском комплексу (вариоци, бравари, лимари), или у грађевинској оперативи, где се тражи на десетине хиљада радника, али нема ко да их попуни. Онда се ствара парадокс – опште уверење да у Србији нема посла, а, с друге стране, послодавци муку муче да нађу раднике, каже наш саговорник. 

Све ово може да буде само очигледан доказ да људи у Србији имају друге изворе прихода који су нерегистровани, чак и да велики број живи од ренти, што је за њих добро, али са аспекта рада није. Илић мисли да је рад на црно проблем који не може да се реши одједном, него на два фронта:

– Послодавце треба стимулисати да пријављују раднике растерећујући их обавеза за одређене категорије незапослених, смањујући им порезе и доприносе. Генерално, морамо да растерећујемо привреду и послодавце од обавеза које су стварно велике.

На другој страни, мора се репресијом, контролним механизмима, пре свега преко инспекције рада, пореске управе и других органа сузбијати рад на црно. Трећи, саставни део овог проблема јесте на релацији запослени–послодавац, односно радници–компаније, где не постоје довољно јаки синдикати, колективни уговори и где радници нису заштићени. Радници се плаше да ће уколико пријаве послодавца да им зараду исплаћује на црно остати без посла (што се у пракси често дешава) и то води у један зачарани круг, због чега је потребан прави социјални дијалог између партнера: владе, синдиката, послодаваца и запослених, а ми то још немамо, закључује наш саговорник.