Од Хендла до Гершвина

Врњачка Бања – Уметница лирске осећајности, Викторија Куликовска из Украјине, чији је и отац гитариста, насловила је свој програм – „Од Хендла до Гершвина“, свирајући транскрипције најпопуларнијих нумера из светске музичке баштине.

Хендлову Пасакаљу (која се уз Бахову у це-молу убраја у најлепша дела ове врсте у историји музике, која је доживела разне обраде, а на клавиру ју је радо свирао Душан Трбојевић); Бахову „Арију“ – најлепши (мада неиграчки) став из свите; Григову „Носталгију“ из „Албума лирских комада“, краћи фрагмент из опуса Рахмањинова (који јој је омиљени композитор, како је најавила).

Потом смо чули и Шопенове прелиде опус 24 број 20 у це-молу „Револтни“ (у коме се једна велика реченица три пута излаже увек у другачијем динамичком светлу – од форте до пијанисима) и број 7 у А-дуру „Пролећни“ (по називу Алфреда Кортоа), вероватно би задовољили и самог „песника клавира“ који је веома волео овај инструмент.

Он је говорио – „од једне гитаре само су лепше две гитаре“, вероватно подстакнут Моцартовим мишљењем да – „од једне флауте само су горе две флауте“. На концертима у Пироту и у Горњем Милановцу, које је имала касније Викторија Куликовска, било је предвиђено да она заједно са Урошем Дојчиновићем покаже публици колико је највећи пољски композитор био у праву када је ово рекао.

Слушали смо и један од бесмртних танга Астора Пјацоле. У Врњачкој Бањи први пут се чуло и дело кијевског композитора у стилу руских романси и композиција порториканског аутора који је био инспирисан љубавним серенадама жабаца.

С правом је Исидора Секулић у својим „Есејима“ писала са одушевљењем о руским уметницима дивећи се безрезервно њиховој музици, игри, песми...

То су потврдили и чланови Камерног трија „Ал гитар“, отац Евгениј Алешников, гитариста и диригент (Оркестра руских народних инструмената од педесетак чланова), који је своје ћерке близнакиње Татјану и Наталију од њихове пете године упутио у свирање гитаре.

Сада су оне зреле уметнице са високом културом излагања фразе, рафинираним тоном, техничким мајсторством у свим детаљима.

Заједно са оцем музицирају потпуно истоветно уз узајамно прожимање као и чланови Клавирског трија Лоренц (из Љубљане) и београдског Трија Симонути, што се догађа само код чланова исте породице, где и генетика а и васпитање у истој клими учини своје.

Исто доживљавају музички ток са свим агогичким и динамичким променама, исто преносе карактеристике стилског правца одређене епохе. У најлепшем значењу широке руске душе представили су ритмове танга, самбе, милонге и латиноамеричких мелодија уз бисере класичне музике Вивалдија и Карулија и јединствену и потпуно непоновљиву лепоту руских романси.