Od Hendla do Geršvina

Vrnjačka Banja – Umetnica lirske osećajnosti, Viktorija Kulikovska iz Ukrajine, čiji je i otac gitarista, naslovila je svoj program – „Od Hendla do Geršvina“, svirajući transkripcije najpopularnijih numera iz svetske muzičke baštine.

Hendlovu Pasakalju (koja se uz Bahovu u ce-molu ubraja u najlepša dela ove vrste u istoriji muzike, koja je doživela razne obrade, a na klaviru ju je rado svirao Dušan Trbojević); Bahovu „Ariju“ – najlepši (mada neigrački) stav iz svite; Grigovu „Nostalgiju“ iz „Albuma lirskih komada“, kraći fragment iz opusa Rahmanjinova (koji joj je omiljeni kompozitor, kako je najavila).

Potom smo čuli i Šopenove prelide opus 24 broj 20 u ce-molu „Revoltni“ (u kome se jedna velika rečenica tri puta izlaže uvek u drugačijem dinamičkom svetlu – od forte do pijanisima) i broj 7 u A-duru „Prolećni“ (po nazivu Alfreda Kortoa), verovatno bi zadovoljili i samog „pesnika klavira“ koji je veoma voleo ovaj instrument.

On je govorio – „od jedne gitare samo su lepše dve gitare“, verovatno podstaknut Mocartovim mišljenjem da – „od jedne flaute samo su gore dve flaute“. Na koncertima u Pirotu i u Gornjem Milanovcu, koje je imala kasnije Viktorija Kulikovska, bilo je predviđeno da ona zajedno sa Urošem Dojčinovićem pokaže publici koliko je najveći poljski kompozitor bio u pravu kada je ovo rekao.

Slušali smo i jedan od besmrtnih tanga Astora Pjacole. U Vrnjačkoj Banji prvi put se čulo i delo kijevskog kompozitora u stilu ruskih romansi i kompozicija portorikanskog autora koji je bio inspirisan ljubavnim serenadama žabaca.

S pravom je Isidora Sekulić u svojim „Esejima“ pisala sa oduševljenjem o ruskim umetnicima diveći se bezrezervno njihovoj muzici, igri, pesmi...

To su potvrdili i članovi Kamernog trija „Al gitar“, otac Evgenij Alešnikov, gitarista i dirigent (Orkestra ruskih narodnih instrumenata od pedesetak članova), koji je svoje ćerke bliznakinje Tatjanu i Nataliju od njihove pete godine uputio u sviranje gitare.

Sada su one zrele umetnice sa visokom kulturom izlaganja fraze, rafiniranim tonom, tehničkim majstorstvom u svim detaljima.

Zajedno sa ocem muziciraju potpuno istovetno uz uzajamno prožimanje kao i članovi Klavirskog trija Lorenc (iz Ljubljane) i beogradskog Trija Simonuti, što se događa samo kod članova iste porodice, gde i genetika a i vaspitanje u istoj klimi učini svoje.

Isto doživljavaju muzički tok sa svim agogičkim i dinamičkim promenama, isto prenose karakteristike stilskog pravca određene epohe. U najlepšem značenju široke ruske duše predstavili su ritmove tanga, sambe, milonge i latinoameričkih melodija uz bisere klasične muzike Vivaldija i Karulija i jedinstvenu i potpuno neponovljivu lepotu ruskih romansi.