Ворхол, поново у Стокхолму

Специјално за „Политику”

Стокхолм – Својом легендарном изложбом из давне 1968. године, Модерни музеј из Стокхолма отворио је врата славе Ендију Ворхолу (1928–1987), који до тада никад није излагао у неком европском музеју. Данас, после 40 година, велика поп-арт икона поново има своју ретроспективу у овом музеју, те тако враћа стари дуг али и увећава прославу 50-годишњице постојања овог скандинавског храма модерне уметности. Обе поставке су реализоване у сарадњи са Стеделијк музејем из Амстердама, а турнеја изложбе има исту путању као и претходна.

Аутори изложбе су, вероватно, били у неприлици тражећи нови угао презентације овог, можда у свету највише експонираног уметника који је свој огромни вишедимензионални опус градио не правећи разлику између материјала или методе. Цртеж, слика, полароид, ТВ, декоративни тапет, филм, мода, звучни запис, сериграфија, публикација, видео – све је Ворхол подједнако ценио и радо се у томе огледао. Изложба садржи 706 његових дела али, за разлику од прве где је тежиште било на сликама и објектима, ова је усредсређена на његова помало запостављена филмска, ТВ и видео остварења којима се бавио шездесетих година прошлог века. Велике сале Музеја уређене су као својеврсни Ворхолов кабинет куриозитета, где су по високим зидовима изложене слике, објекти, цртежи, полароид фотографије, бројеви његовог часописа, омоти плоча, картони са његовим скицама и дневницима, предмети из његових временских капсула и многа друга дела његових руку. Ту су исечци новинских насловних страна са извештајима о збивањима везаним за њега, његова кореспонденција, итд., итд. Филмски нон-стоп догађај одвија се у средишту изложбеног простора где су размештена платна и екрани, као и седишта неправилних облика са којих гледаоци, из седећег или лежећег положаја, могу упоредо да прате неколико филмова у исто време.

Ворхол је своје авангардне филмове називао експерименталним јер је почињао снимање спонтано, и без чврстог сижеа. Карактеристика тих филмова је максимум дужине уз минимум радње. Они нам омогућавају да гледамо Ворхоловим очима, онако како је он стојећи иза камере видео свет око себе.

(/slika2)Ти филмови показују да, у ствари, ништа није оно што изгледа да јесте. Апсурдна отегнутост филмова постепено открива суштину, у првом тренутку невидљиву, што гледаоца побуђује на размишљање и буди му слободне асоцијације. Ворхолова филмска уметност представља наставак и продубљивање његовог рада који је започео својим умножавањем ликовних мотива. Његов филмски фигуративни минимализам је упечатљив и магично, као икона, зрачи наметајући могућност да су покретне слике биле истинска страст Ворхола, а да су све његове канонизоване слике у ствари биле предлошци и извори информације за прављење филмова.
Наравно, на изложби су и сви они његови, свима знани, ликови: Мерилин Монро, електрична столица, Мао, глава краве, Елвис потеже револвер. Ту је и обавезна конзерва парадајз супе и кутије Brillo прашка за прање, као и све друге ликовне метафоре којима Ворхол описује своје три велике теме: љубав, живот и смрт. Све те његове симболе лако је растумачити: потрошачко лудило јесте смисао човековог живота, обожавање славних и идентификација са њима такође је смисао живота, а онај најупечатљивији симбол неумитности краја, уметник, можда, нуди као свој иронични одговор на питање бесмислености таквог живота.

Већ на почетку своје каријере модног цртача у рекламном бироу, Енди Ворхол је проникао у све тајне психологије америчког потрошачког друштва. Он зна да једино може успети оригиналним, и лако препознатљивим стилом. Жељан афирмације а опседнут бљештавим сјајем познатих личности, Ворхол у тражењу свог ликовног идентитета позајмљује елементе и симболе из популарне рекламерске мас-културе, и почиње да прави уметност као што је правио рекламу. Та његова ликовна иконографија убрзо је препозната и декодирана као права, па Ворхол лако осваја око и срце широке публике и постепено успева да од тога направи класичну уметност и велики бизнис. Избрисавши границу између високе и популарне културе, он почиње да се афирмише и остварује свој стари сан. Неуспели покушај његовог убиства и његова борба да преживи то рањавање, има сензационални одјек у штампи, што му значајно увећава популарност и цене његових дела. Када се опоравио, Ворхол није могао да прежали што, приликом атентата, није имао камеру при себи да цели догађај уживо сними. Сведоци смо да данас већина људи много чешће и радије иде у робне куће него у модерни музеј, што потврђује Ворхол филозофију „да су робне куће наши модерни музеји”. Такође, данас, свако може да преко Интернета на YouTube постави свој кратак филм и тако оствари Ворхолово предвиђање „да ће доћи дан када ће свако моћи да доживи своју 15-минутну славу”. У исто време лондонски Times пише да је на светским аукцијама једино Пикасо скупљи од Ворхола, с тим што цене Ворхола брже расту.

(/slika3)На изложби изложени су његови рани цртежи (различити модели ципела), који не спадају у уметност већ само рекламни материјал. Али, зато његове Brillo коцке које су, у потпуности, произведене машински представљају уметничко дело. Овај парадокс потврђује да је Ворхол успео да помери поимање о границама уметности, и променио мерила савременог човека о лепом, баналном или кичу.

Назив изложбе „Други гласови, друге собе” (Other Voices, Other Rooms), позајмљени је наслов аутобиографског бестселер романа Трумана Капотеа, писца коме се Ворхол дивио целог свог живота. Тај назив алудира на „другог” Ендија Ворхола који до сада није тако детаљно разоткривен кроз призму својих покретних слика, али и на Ворхолову хомосексуалну оријентацију и његову потрагу за сопственим идентитетом. Каталог је, такође, у стилу уметника кога представља: на насловној страни пише „Енди Ворхол–водич до 706 објеката за 2 сата и 56 минута”. Странице су обележене не редним бројевима већ временом које је потребно да се оне прегледају. Тако је на насловној страни почетно време–00:00, а на последњој страни пише 02:56. Изложбу је отворила Бјанка Џегер, уметникова дугогодишња пријатељица из славних њујоршких дана и ноћи, и биће отворена до 4. маја 2008.