Београд је то заслужио

Тек кад је том безименом стецишту шест престоничких улица духовито наденут назив „Бермудски троугао” – због три кафане које су га уоквириле и дале весели дух читавом кварту – неко је шапатом изустио да нам је, изгледа, понестало великана чије би се име скрасило на плавој табли ушушканог трга.

Ни необична камена композиција „Моша Пијаде и група слушалаца”, као ни распевана чесма „Два бела голуба”, што повремено емитује музички програм Радио Београда, нису били довољно упечатљиви за ваљано кумство. Та празнина у градској топонимији попуњавана је с времена на време различитим, најчешће изнуђеним одредницама, али све је било кратког даха.

А назвати трг по кафани, на пример, не иде, јер у времену транзиције може се догодити да на месту омиљеног свратишта и дневног боравка за одрасле преко ноћи осване бутик са доњим рубљем, банка или бакалница, а ни оне не обећавају да ће потрајати.

А којих их је, на размеђу претпрошлог и прошлог столећа у Македонској улици, према сведочењу Николе Трајковића, састављача „Споменара о старом Београду”, било више него кућних бројева, а и данас их је тек незнатно мање? Не зна се како је несуђеним кумовима донедавно промицало да на тргу постоји нешто што ће свакако претећи, и нас, и време у којем смо се затекли?

То је величанствена „Политика”. Само, не здање, већ новине које су дуже од једанаест деценија, уз Српску православну цркву и Српску академију наука и уметности, трећа по значају и трајању институција српског народа и државе. Могао би овим поводом да се испише подужи панегирик најстаријим дневним новинама, али не ваља кад се нешто превише хвали! Јер још се није догодило да код нас неко добро дело прође некажњено или да нечији тешко стечени углед не изазове бујицу пакости, па је зато боље држати се градског земљописа.

Постојало је некада неписано правило у вези с именовањима београдских улица и тргова, по којем је на своју плаву таблу уметник могао рачунати тек три, а политичар десет година након смрти. Као што је познато, време је одувек било најбољи судија. А опет, „Политика” је још жива, чак све живља, што би се могло протумачити као да – не испуњава услове?

Али, заборавило се да су у својој бурној повести те новине већ „умирале” два пута: делиле су судбину народа и државе, па нису излазиле за време окупације, ни у Првом, нити у Другом светском рату. Да је само то, довољно је за трг... чак и више.

Постоји још нешто што је препоручује за плаву таблу. „Политика” је била и остала најбоља школа новинарства, поуздан чувар српског језика и традиције и друга кућна адреса својих сарадника, уредника и графичара. У њој се дознаје и да новинарство није професија већ стил живота, да истина, част и савест немају „радно време”, да сваки текст може да се скрати, осим лекарског рецепта, и да фотографија понекад говори више од хиљаду речи.

Ваљана препорука је и достојанство које чува чак и по цену тиража у немилосрдној утакмици са жутим такмацима који обарају киоске за продају штампе, што је међу ретким новинама које се не морају крити под доламом као проказано штиво. Ето зашто је „Политика” заслужила трг и зашто су Београд и Србија заслужили „Политику”.