Beograd je to zaslužio

Tek kad je tom bezimenom stecištu šest prestoničkih ulica duhovito nadenut naziv „Bermudski trougao” – zbog tri kafane koje su ga uokvirile i dale veseli duh čitavom kvartu – neko je šapatom izustio da nam je, izgleda, ponestalo velikana čije bi se ime skrasilo na plavoj tabli ušuškanog trga.

Ni neobična kamena kompozicija „Moša Pijade i grupa slušalaca”, kao ni raspevana česma „Dva bela goluba”, što povremeno emituje muzički program Radio Beograda, nisu bili dovoljno upečatljivi za valjano kumstvo. Ta praznina u gradskoj toponimiji popunjavana je s vremena na vreme različitim, najčešće iznuđenim odrednicama, ali sve je bilo kratkog daha.

A nazvati trg po kafani, na primer, ne ide, jer u vremenu tranzicije može se dogoditi da na mestu omiljenog svratišta i dnevnog boravka za odrasle preko noći osvane butik sa donjim rubljem, banka ili bakalnica, a ni one ne obećavaju da će potrajati.

A kojih ih je, na razmeđu pretprošlog i prošlog stoleća u Makedonskoj ulici, prema svedočenju Nikole Trajkovića, sastavljača „Spomenara o starom Beogradu”, bilo više nego kućnih brojeva, a i danas ih je tek neznatno manje? Ne zna se kako je nesuđenim kumovima donedavno promicalo da na trgu postoji nešto što će svakako preteći, i nas, i vreme u kojem smo se zatekli?

To je veličanstvena „Politika”. Samo, ne zdanje, već novine koje su duže od jedanaest decenija, uz Srpsku pravoslavnu crkvu i Srpsku akademiju nauka i umetnosti, treća po značaju i trajanju institucija srpskog naroda i države. Mogao bi ovim povodom da se ispiše poduži panegirik najstarijim dnevnim novinama, ali ne valja kad se nešto previše hvali! Jer još se nije dogodilo da kod nas neko dobro delo prođe nekažnjeno ili da nečiji teško stečeni ugled ne izazove bujicu pakosti, pa je zato bolje držati se gradskog zemljopisa.

Postojalo je nekada nepisano pravilo u vezi s imenovanjima beogradskih ulica i trgova, po kojem je na svoju plavu tablu umetnik mogao računati tek tri, a političar deset godina nakon smrti. Kao što je poznato, vreme je oduvek bilo najbolji sudija. A opet, „Politika” je još živa, čak sve življa, što bi se moglo protumačiti kao da – ne ispunjava uslove?

Ali, zaboravilo se da su u svojoj burnoj povesti te novine već „umirale” dva puta: delile su sudbinu naroda i države, pa nisu izlazile za vreme okupacije, ni u Prvom, niti u Drugom svetskom ratu. Da je samo to, dovoljno je za trg... čak i više.

Postoji još nešto što je preporučuje za plavu tablu. „Politika” je bila i ostala najbolja škola novinarstva, pouzdan čuvar srpskog jezika i tradicije i druga kućna adresa svojih saradnika, urednika i grafičara. U njoj se doznaje i da novinarstvo nije profesija već stil života, da istina, čast i savest nemaju „radno vreme”, da svaki tekst može da se skrati, osim lekarskog recepta, i da fotografija ponekad govori više od hiljadu reči.

Valjana preporuka je i dostojanstvo koje čuva čak i po cenu tiraža u nemilosrdnoj utakmici sa žutim takmacima koji obaraju kioske za prodaju štampe, što je među retkim novinama koje se ne moraju kriti pod dolamom kao prokazano štivo. Eto zašto je „Politika” zaslužila trg i zašto su Beograd i Srbija zaslužili „Politiku”.