Нада туђег неба

Бојан Ђурић је у колумни од прошле среде изнео једну виспрену анализу безнадежности једне генерације. Нама, младима, држава не нуди ни подршку ни услове који би нас у Србији задржали. Иако припадам оном делу генерације који одлазак из Србије сматра предајом и личним поразом, не очекујем да други то мишљење деле и разумем оне који се одлуче на одлазак.

Владе у Србији се смењују већ 15 година, а наде, о којој Ђурић пише, све је мање. Млади нису виђени као политички фактор, као гласачко тело, па самим тим им се ни не нуди ништа. Министарство задужено за њих готово потпуно се преоријентисало на спорт. Више од 50 одсто младих је незапослено, велика већина жели да напусти Србију, а њихови ставови су све конзервативнији. Ми нисмо на дневном реду владе.

Док је Европска унија (ЕУ) усвојила Европску гаранцију за младе с циљем да им обезбеди плаћено стажирање, посао или наставак школовања, владе Србије нашу перспективу виде у субвенционисаним предузећима или губиташима, где треба да радимо за минималац. И то кад завршимо школе које је прегазило време. Партија европских социјалиста и Млади европски социјалисти покренули су иницијативу за „Маршалов план за младе”, названу „Act4Youth”. Овај план жели да прошири ЕРАСМУС програм на средње школе и усмерено образовање, док други стуб тражи сталну Европску гаранцију за младе, чак и за старије од 30 година. Трећи стуб бави се децом као најрањивијом групом с циљем да сви имају бесплатно здравство и негу. Четврти стуб подразумева „чекове за културу”, које ће млади моћи да користе за конзумацију културних садржаја у целој ЕУ.

А Србија? Власт и опозиција једнако одбацују младе. Не желе их као оне који су за промене јер знају да јако лако и једни и други могу бити жртве тих промена. Упорно одбијају да проблеме генерације ставе у центар пажње, за шта смо делимично и сами криви.

Подршка младима који траже посао је непостојећа. Подршка предузетницима такође. Социјална мобилност, како Бојан Ђурић добро описује, на нивоу је инцидента. Млади, образовани, паметни своју шансу не виде у државном предузећу за двадесет и нешто хиљада месечно. Део њих пре бира немачку фабрику, естонски стартап, аустријску болницу. ЕУ нам даје више шанси од наше Србије. Млади из источног дела земље одустају од школовања у Србији и одлазе у Румунију и Бугарску. Мој најбољи пријатељ пројектом је ангажован на једном нашем универзитету где завршава докторске студије, а део студија и усавршавања провео је у Шведској. Жели да оде одавде. Не жели да га спречавају гори од њега, нити да проводи дане чекајући бирократске одлуке од којих зависи његов рад. Жели да доприноси друштву много више него што му је овде омогућено. Други пријатељ, који је у своје школовање уложио око педесет хиљада евра и завршио неке од најбољих европских универзитета, у Србији месецима не може да нађе посао. Има 28 година, образовање и кредит за школовање који треба да врати. Овде му нуде да волонтира. Чему њих двојица да се надају?

Сви смо одговорни за овакво стање. У праву је Ђурић када каже да нам требају људи с надом. Ако прихватимо оно што је Аристотел рекао, да је нада сан будних, време је за буђење.

*Социјалдемократска омладина