Музиком до краја света

Као клинка била је толико очарана вокалима Арете Френклин и Дасти Спрингфилд да је пожелела да се нађе пред микрофоном. И није јој дуго требало да „покори” свет. Наиме, већ са деби албумом „Soul Sessions” 2003. године британска певачица Џос Стоун освојила је и публику и критику. Ушла је и у Гинисову књигу рекорда као најмлађа певачица (17 година) која је овенчана наградом „Брит”. Нанизала је и силна друга признања, попут награда „Греми” и „Меркјури”, али и седам студијских албума који су продати у тиражу од 15 милиона примерака.

„Босоногу даму” моћног вокала српска публика биће у прилици први пут да чује на предстојећем „Нишвилу”, који почиње 11. августа. Управо ће Стоунова затворити фестивал 14. августа на Нишкој тврђави, а публици, пред концерт, поручује да их чека добра музика и добро певање:

– То је све што могу да понудим. Имам само себе...(смех)

Већ неко време сте на „Тоталној светској турнеји”. Откуд амбициозна идеја да својом музиком „дотакнете” сваки кутак земље?

Када сам гостовала у Јапану, отишла сам на врх једне планине. Док сам стајала тамо, схватила сам да никад ништа слично нисам видела – од такве планине, времена, природе, људи, језика... Тако далеко од мене, али у исто време дивно. И запитала сам се: Како сам уопште стигла ту? Одговор је, наравно, био – музика. И схватила сам да ако захваљујући музици могу да стигнем на то место, онда могу и било где другде.

Које делове планете још нисте „покорили”?

Ух, многе (смех). Досад сам била у 65 земаља, а тек ме чека музичко путовање.

Још 2001. били сте четрнаестогодишње чудо од детета на прагу потписивања уносног уговора с великом дискографском компанијом ЕМИ. Да ли сте тада били свесни у шта се упуштате?

Ма какви. Једино чега сам била свесна јесте да је музика све што желим у животу. Знала сам да ме школа не занима... Никада нисам замишљала да ћу једнога дана бити успешна. Међутим, пошто сам тако рано бачена у ватру, уз многа негативна искуства, бар сам научила шта желим и волим у животу, а шта не.

А шта вас је нагнало да пре неколико година раскинете уговор с издавачком кућом и, како сте говорили, ослободите се?

Ако се у животу затекнете у позицији у којој се не осећате добро, нисте срећни – идете даље. Нисам више желела да се осећам фрустрирано, да ми неко намеће какве песме треба да певам, какву боју косе бих требало да имам... И диван је осећај бити потпуно слободан. Мислим да сам због таквог избора боља особа и да могу да утичем на људе на позитивнији начин. Битка с кућом ЕМИ однела ми је милионе фунти, али нема везе. Никада мени новац није толико значио, да се због њега осећам вредније. Само су слобода и креативна самосталност истинске вредности.

Имате своју етикету „Stone’d Records”. Како је бити сам свој шеф?

Морам да признам да је тешко све то радити, зато што то није нешто у чему уживам. Силни папири, уговори – све ми то ствара главобољу, али радије ћу сама да се ухватим у коштац с тиме, него да то препустим неком другом и онда да трпим последице. И врло често правим грешке, али и то је живот...

Последњи албум „Water for Your Soul”, из 2015. године, био је ваше прво реге издање. Многи су били затечени вашом новом музичком путањом?

Имала сам и на неким претходним албумима понеку реге песму, тако да мени то није било ништа необично. Реге ме прати читавог живота јер је та музика део наше „хране” у Енглеској. Много Јамајчана живи и ради овде и њихова музика је постала део наше културе. Уосталом, никада нисам желела да се ограничавам, већ сам слушала и упијала разне музичке жанрове.

Један од сарадника на плочи био је син Боба Марлија Дејмијан, с којим сте претходно радили у оквиру супергрупе „Super Heavy”, уз Мика Џегера, Дејва Стјуарта и Еј-Ар Рахманија. Какав је био осећај бити део такве звездане поставе, и да ли је прича звана „Супертешкаши” завршена?

Мислим да јесте. Просто неке ствари у животу, колико год да су сјајне, урадиш и онда идеш даље. Уосталом, свако од нас има своје животе и музичке пројекте, тешко би било то поново уклопити. Али уживала сам радећи у студију с таквим музичарима, и када би се десило да они поново зажеле да нешто радимо заједно, одмах бих се ту „нацртала”.

Џегер и Стјуарт су само неки од значајних музичара с којима сте радили у каријери. Коју сарадњу издвајате?

То је баш тешко питање јер сам радила с толико чувених музичара. Али постоји једна особа с којом сам недавно имала срећу да делим сцену, а то је Барт Бакарак. То ми је прекретница. Наиме, он има 88 година и написао је толико дивних песама које су утицале на читав мој живот. Још увек не могу да верујем да сам добила такву прилику.

Опробали сте се у скоро свим музичким жанровима: од попа, преко соула и џеза, до регеа. Шта је следеће?

Недавно сам завршила нови и-пи са шест песама. Био је то велики изазов за мене, нарочито за мој мозак, с обзиром на то да сам истраживала музичке ритмове бикутси и мангамбе, који вуку порекло из Камеруна. То је толико различито од свега што сам досад радила у каријери да ћете се тек изненадити када изађе.

Слава није моја „шоља чаја”

Двојица мушкараца су 2011. ухапшена близу ваше куће у Девону јер су планирали да вас киднапују и убију. Да ли сте осетили олакшање када су добили затворске казне?

Колико год да чудно звучи, то ме није толико потресло. Морам да признам да понекад, када сам сама у својој кући, осећам као да ће неко да дође и уради ми нешто страшно. Али не плашим се јер је код мене присутно оно што зовемо порицање. Не прихватам лоше ствари. И мислим да је боље имати такав став – да стално гураш даље, не осврћући се на било шта.

Да ли сте помислили да је тај „инцидент” негативна последица славе?

Сигурно. Слава је као некакав грозни жуљ. То морам да прогутам јер без тога људи не би знали за мене, нити би долазили на моје концерте. А нема ничег лепшег од свирки. Када певаш пред неколико хиљада људи, то је тако нестваран осећај, најближе магији што ћу икада стићи. И не желим то да изгубим. Сваки други аспект славе је неподношљив. Не могу да разумем зашто људи жуде за славом. Просто, то није моја „шоља чаја”.