Muzikom do kraja sveta

Kao klinka bila je toliko očarana vokalima Arete Frenklin i Dasti Springfild da je poželela da se nađe pred mikrofonom. I nije joj dugo trebalo da „pokori” svet. Naime, već sa debi albumom „Soul Sessions” 2003. godine britanska pevačica Džos Stoun osvojila je i publiku i kritiku. Ušla je i u Ginisovu knjigu rekorda kao najmlađa pevačica (17 godina) koja je ovenčana nagradom „Brit”. Nanizala je i silna druga priznanja, poput nagrada „Gremi” i „Merkjuri”, ali i sedam studijskih albuma koji su prodati u tiražu od 15 miliona primeraka.

„Bosonogu damu” moćnog vokala srpska publika biće u prilici prvi put da čuje na predstojećem „Nišvilu”, koji počinje 11. avgusta. Upravo će Stounova zatvoriti festival 14. avgusta na Niškoj tvrđavi, a publici, pred koncert, poručuje da ih čeka dobra muzika i dobro pevanje:

– To je sve što mogu da ponudim. Imam samo sebe...(smeh)

Već neko vreme ste na „Totalnoj svetskoj turneji”. Otkud ambiciozna ideja da svojom muzikom „dotaknete” svaki kutak zemlje?

Kada sam gostovala u Japanu, otišla sam na vrh jedne planine. Dok sam stajala tamo, shvatila sam da nikad ništa slično nisam videla – od takve planine, vremena, prirode, ljudi, jezika... Tako daleko od mene, ali u isto vreme divno. I zapitala sam se: Kako sam uopšte stigla tu? Odgovor je, naravno, bio – muzika. I shvatila sam da ako zahvaljujući muzici mogu da stignem na to mesto, onda mogu i bilo gde drugde.

Koje delove planete još niste „pokorili”?

Uh, mnoge (smeh). Dosad sam bila u 65 zemalja, a tek me čeka muzičko putovanje.

Još 2001. bili ste četrnaestogodišnje čudo od deteta na pragu potpisivanja unosnog ugovora s velikom diskografskom kompanijom EMI. Da li ste tada bili svesni u šta se upuštate?

Ma kakvi. Jedino čega sam bila svesna jeste da je muzika sve što želim u životu. Znala sam da me škola ne zanima... Nikada nisam zamišljala da ću jednoga dana biti uspešna. Međutim, pošto sam tako rano bačena u vatru, uz mnoga negativna iskustva, bar sam naučila šta želim i volim u životu, a šta ne.

A šta vas je nagnalo da pre nekoliko godina raskinete ugovor s izdavačkom kućom i, kako ste govorili, oslobodite se?

Ako se u životu zateknete u poziciji u kojoj se ne osećate dobro, niste srećni – idete dalje. Nisam više želela da se osećam frustrirano, da mi neko nameće kakve pesme treba da pevam, kakvu boju kose bih trebalo da imam... I divan je osećaj biti potpuno slobodan. Mislim da sam zbog takvog izbora bolja osoba i da mogu da utičem na ljude na pozitivniji način. Bitka s kućom EMI odnela mi je milione funti, ali nema veze. Nikada meni novac nije toliko značio, da se zbog njega osećam vrednije. Samo su sloboda i kreativna samostalnost istinske vrednosti.

Imate svoju etiketu „Stone’d Records”. Kako je biti sam svoj šef?

Moram da priznam da je teško sve to raditi, zato što to nije nešto u čemu uživam. Silni papiri, ugovori – sve mi to stvara glavobolju, ali radije ću sama da se uhvatim u koštac s time, nego da to prepustim nekom drugom i onda da trpim posledice. I vrlo često pravim greške, ali i to je život...

Poslednji album „Water for Your Soul”, iz 2015. godine, bio je vaše prvo rege izdanje. Mnogi su bili zatečeni vašom novom muzičkom putanjom?

Imala sam i na nekim prethodnim albumima poneku rege pesmu, tako da meni to nije bilo ništa neobično. Rege me prati čitavog života jer je ta muzika deo naše „hrane” u Engleskoj. Mnogo Jamajčana živi i radi ovde i njihova muzika je postala deo naše kulture. Uostalom, nikada nisam želela da se ograničavam, već sam slušala i upijala razne muzičke žanrove.

Jedan od saradnika na ploči bio je sin Boba Marlija Dejmijan, s kojim ste prethodno radili u okviru supergrupe „Super Heavy”, uz Mika Džegera, Dejva Stjuarta i Ej-Ar Rahmanija. Kakav je bio osećaj biti deo takve zvezdane postave, i da li je priča zvana „Superteškaši” završena?

Mislim da jeste. Prosto neke stvari u životu, koliko god da su sjajne, uradiš i onda ideš dalje. Uostalom, svako od nas ima svoje živote i muzičke projekte, teško bi bilo to ponovo uklopiti. Ali uživala sam radeći u studiju s takvim muzičarima, i kada bi se desilo da oni ponovo zažele da nešto radimo zajedno, odmah bih se tu „nacrtala”.

Džeger i Stjuart su samo neki od značajnih muzičara s kojima ste radili u karijeri. Koju saradnju izdvajate?

To je baš teško pitanje jer sam radila s toliko čuvenih muzičara. Ali postoji jedna osoba s kojom sam nedavno imala sreću da delim scenu, a to je Bart Bakarak. To mi je prekretnica. Naime, on ima 88 godina i napisao je toliko divnih pesama koje su uticale na čitav moj život. Još uvek ne mogu da verujem da sam dobila takvu priliku.

Oprobali ste se u skoro svim muzičkim žanrovima: od popa, preko soula i džeza, do regea. Šta je sledeće?

Nedavno sam završila novi i-pi sa šest pesama. Bio je to veliki izazov za mene, naročito za moj mozak, s obzirom na to da sam istraživala muzičke ritmove bikutsi i mangambe, koji vuku poreklo iz Kameruna. To je toliko različito od svega što sam dosad radila u karijeri da ćete se tek iznenaditi kada izađe.

Slava nije moja „šolja čaja”

Dvojica muškaraca su 2011. uhapšena blizu vaše kuće u Devonu jer su planirali da vas kidnapuju i ubiju. Da li ste osetili olakšanje kada su dobili zatvorske kazne?

Koliko god da čudno zvuči, to me nije toliko potreslo. Moram da priznam da ponekad, kada sam sama u svojoj kući, osećam kao da će neko da dođe i uradi mi nešto strašno. Ali ne plašim se jer je kod mene prisutno ono što zovemo poricanje. Ne prihvatam loše stvari. I mislim da je bolje imati takav stav – da stalno guraš dalje, ne osvrćući se na bilo šta.

Da li ste pomislili da je taj „incident” negativna posledica slave?

Sigurno. Slava je kao nekakav grozni žulj. To moram da progutam jer bez toga ljudi ne bi znali za mene, niti bi dolazili na moje koncerte. A nema ničeg lepšeg od svirki. Kada pevaš pred nekoliko hiljada ljudi, to je tako nestvaran osećaj, najbliže magiji što ću ikada stići. I ne želim to da izgubim. Svaki drugi aspekt slave je nepodnošljiv. Ne mogu da razumem zašto ljudi žude za slavom. Prosto, to nije moja „šolja čaja”.