Колика је Ердоганова моћ у Немачкој

Од нашег дописника
Франкфурт, Хајделберг – После протеста око 30.000 присталица турског председника у Келну у недељу, многи се питају колика је заправо моћ Реџепа Тајипа Ердогана у Немачкој. Од неуспелог војног пуча у Турској, атмосфера у турској заједници, која броји око три милиона људи, толико се загрејала да је забринула како немачке службе безбедности тако и политичаре. Они не само да страхују да би у Немачку могао да се прелије сукоб између Ердоганових присталица и присталица оснивача покрета Хизмет Фетулаха Гулена већ их брине то што су немачки држављани турског порекла толико спремни да устану у одбрану турског лидера чак и по цену угрожавања безбедности његових противника у Немачкој.

Десна обала Рајне код Келна прекјуче је била преплављена турским заставама, а уједно су могли да се чују како немачка химна тако и повици „Алаху екбер” и слогани „Ердоган борац за слободу”, „Да демократији, не пучу”, „Ми смо Немачка” и „Хоћемо смртну казну”. Унија европско-турских демократа, организација која ради као испостава Ердоганове странке, потрудила се да овај протест представи као шири друштвени скуп у одбрану демократије и осуду покушаја пуча.

Међутим, немачки медији и политичари указују на забрињавајућу чињеницу да се Ердоганови противници плаше да демонстрирају. Наиме, Курди су отказали свој скуп из безбедносних разлога, а један број њих се придружио антифашистима, који су пре свега хтели да праве контрамитинг немачким крајњим десничарима, који су најављивали контрамитинг Ердогановим присталицама, али их се окупило тек неколико десетина. Нешто веће окупљање организовале су омладине социјалдемократа, Левице, Зелених и либералдемократа, под паролом: „Зауставити Ердо-лудило”, а сукоби су избегнути захваљујући томе што је на улицама било око 3.000 полицајаца.

Према речима немачке правнице турског порекла Сеурен Атес, то што Ердоганове присталице демонстрирају и позивају на демократију звучи смешно.

„Радовала бих се када би ово биле продемократске демонстрације. Слично се дешава и у Турској. Тамо демонстрирају мушкарци делом обучени као исламисти, дакле пре свега мушкарци и узвикују ’демократија’. То делује иритантно”, рекла је она за Радио Дојчландфунк, објашњавајући како Ердоганове присталице схватају демократију: „Они под појмом демократија схватају следеће: Ердоган је изабран са 52 одсто гласова и он зато не сме да буде критикован. Сви који су Турци морају га волети.”

То што се Немци турског порекла лако мобилизују за подршку „турском председнику који годинама исламизује земљу и управо уништава правну државу” за коментатора конзервативног дневног листа „Велт” отвара питање повезаности великог дела турске заједнице са немачком демократијом. Нарочито због тога што је крајем прошле године за Ердоганову странку у Немачкој гласало 60 одсто Турака, што је већи проценат него у Турској.

Либерални минхенски дневник „Зидојче цајтунг” сматра да су Немачка и турска заједница „инфициране” мржњом, страхом и неповерењем, те због тога препоручује канцеларки Меркел да заузме јасан став.

Међутим, ако се изузму изјаве о томе како не би смело да се политичке тензије у Турској прелију на Немачку, упадљиво је ћутање званичног Берлина. И то ћутање у тренутку када Анкара Берлину безмало из дана у дан само испоставља нове захтеве. Анкара не само да захтева да ЕУ до јесени Турској одобри безвизни режим већ од Немачке практично тражи да јој саучествује у настојању да безмало истреби све присталице Гуленовог покрета, било да су у Турској, Немачкој, било неком другом делу света.

Турски шеф дипломатије Мевлут Чавушоглу је дипломатским каналима тражио од Немачке да Турској испоручи све Гуленове присталице, нарочито судије и тужиоце који су прошлог лета побегли из Турске наводно у Немачку. Док се у берлинским дипломатским круговима може сазнати да „немају доказа да су двојица турских тужилаца заиста у Немачкој”, њихова евентуална екстрадиција би подразумевала да се у немачком судском поступку утврди да им је у Турској одређена затворска казна, па чак и ако то правосуђе одобри, коначно одобрења дају министарство правде и министарство спољних послова. Немачки судови су, примера ради, у 2014. одобрили тек 19 од укупно 46 турских захтева уа екстрадицијом њихових држављана.

Осим екстрадиције, Турска је затражила и да изврши инспекцију школа, институција и удружења у Немачкој. Анкара је упутила званични захтев немачкој покрајини Баден-Виртемберг да јој дозволи да „процени” школе, које су наводно повезане са Гуленом. Покрајински премијер и функционер Зелених Винфрид Кречман је за „Франкфуртер алгемајне цајтунг” рекао да „наравно не планира да уради тако нешто” и да га је захтев „врло изненадио”.

И док немачки политичари захтевају од канцеларке да заустави Ердогана, Меркелова прошлог четвртка на конференцији за новинаре била је благо критична према турском председнику, не дајући никакву назнаку да планира да му покаже својеврсни знак „стоп”. Ипак, његов захтев да Немачка испоручи гуленисте неће моћи да прескочи, али сва је прилика да ће тај врући кромпир, као и у случају тужбе против сатиричара, препустити немачком правосуђу. То, међутим, неће спречити опасне сукобе унутар турске заједнице у Немачкој.