Попис жртава је посао државе, а не „групе заљубљеника”

Можда није уобичајено, али кренимо од краја; у последњој реченици реакције насловљене са „Шта хоће Вељко Ђурић” на мој текст „Чему замајавање јавности с пописом српских жртава”, академик Василије Крестић с висине закључује да са мном „није могућа сарадња, али ни било каква полемика”, чиме показује неспремност да саслуша другу страну у аргументованој полемици о проблематици од националног интереса. С друге стране, ја не бежим од расправе, нити од сарадње. Додуше, тешко је пристати – с тим ће се, верујем, сагласити и академик Крестић – на расправу и сарадњу с онима који нису меродавни за одређену стручну област.

Академик Крестић није у праву кад тврди да желим да осујетим рад на попису свих страдалих Срба у 20. веку. Намеће се питање: на који то начин ја могу да спречим групу људи у њиховој намери да се бави послом којем, најблаже речено, није дорасла? Одговарам недвосмислено: нити желим, нити могу!

Желео сам и опет указујем на нешто што академик Крестић и његови истомишљеници из „Српског меморијала” превиђају. Прво, методологија истраживања! Друго, с ким и чиме! Треће...

Уместо уравнотежене расправе о методологији рада на поменутом пројекту, уважени професор, код кога сам пре четири деценије успешно положио испит на студијама, употребио је гомилу ниподаштавајућих квалификација („нарцисоидно”, „кратко и селективно памћење”), које, усудио бих се рећи, не иду уз његово име и звање. Још мање иде реченица: „Шта рећи о човеку који је, не трепнувши, спреман да се служи тако прљавим потурањима само да би обезвредио и онемогућио посао који су наша држава и наш народ већ одавно били дужни да обаве?”

Уважени академик очигледно је заборавио да сам управо на конститутивној седници „Српског меморијала” говорио о плановима Музеја жртава геноцида, нарочито о меморијализацији Старог сајмишта, и несебично понудио да планове с тим у вези и жеље „Српског меморијала” ускладимо.

Присуствовао сам још једном сличном састанку, али сам после тога схватио да су нам планови, мада компатибилни, ипак суштински различити. То, међутим, није значило да сам одустао од првобитне идеје и прекинуо сарадњу. Напротив. Приморан сам, нажалост, да појединцима то објашњавам и посредством новинских стубаца!

Академик Крестић каже да је „Српски меморијал” за своју замисао добио подршку председника Србије. Да ли смем да питам: Шта учинисте с тим? Рекосте да сте добили благослов и од патријарха. Шта учинисте и с тим? Обећање да ће свештенослужитељи обавити попис жртава?

Преостаје ми да уваженог професора упитам: Како је замишљен тај попис, који ће временски период и географски простори бити њиме обухваћени, да ли је припремљен адекватан упитник, да ли су обучени пописивачи и припремљени рачунарски програми за анализе, да ли су обезбеђене одговарајуће просторије, да ли је обезбеђен новац?...

Не очекујем да академик Крестић одговори на ова питања јер унапред знам да ми одговоре не може дати, и зато одговорно тврдим: попис жртава из српског народа није активност групе „заљубљеника” у прошлост, већ посао државе!

Друго је питање да ли је икада међу политичким елитама у Србији било искрене жеље и воље да то буде обављено. И још нешто, мада не мање важно; кад ми академик Крестић приговара да нисам довољно креативан у раду Музеја жртава геноцида, морам да устврдим да он, по свој прилици, није довољно упознат с чињеницама из рада те установе.

Музеј жртава геноцида је државна институција с програмима и плановима, оптерећена, истина, потешкоћама због простора, донекле и финансија, али су њене активности у сваком тренутку транспарентне и подложне суду јавности. Ма како то некима звучало, тешко је зато спорити моје квалитете и знање у музеологији и историјској науци и, у најмању руку, подметати да сам направио велику грешку у политици Музеја или да сам показивао себичност кад је реч о сродним установама.

На крају, и поред свега, овај текст представља још један израз спремности и добре воље да, као особе од знања и заната, расправљамо и сарађујемо на питањима у вези са струком која је и даље много шта дужна да обелодани не само српском народу.

В. д. директора Музеја жртава геноцида