Шпанска серија

Када је априла 2015. најављивао измене у влади, Александар Вучић је изјавио да ће посао бити завршен за један дан, да се реконструкција неће развлачити као „шпанска серија”. Годину и нешто касније чекање на осму владу од демократских промена претворило се управо у „шпанску серију”.

Ово одуговлачење, задржавање својеврсног „техничког статуса кво” неке је вратило на питање зашто су избори уопште одржани, али може се претпоставити је да је Вучић имао план у глави и када је грађане позвао на биралишта и када се упустио у кадровску комбинаторику.

Имајући у виду сву силу послова које треба обавити, и мандатарова уверавања да једва чека да добије владу која ће се стахановски обрушити на испуњење реформских задатака, искрено сам очекивао да се на нови кабинет неће толико чекати. Није тако.

Зашто? Шта га је у томе спречило? Имајући у виду Вучићеву енергичност, мора да је нешто озбиљно.

То што је пробијена серија најављиваних рокова не би требало да буде питање неажурности, не личи на Вучића. Нити његовог хира, како тврде они који су уверени да се с нама поиграва како би urbi et orbi дао до знања да ће Владе бити када он одлучи.

Пословично говорљиви мандатар пажљиво је избегавао да јавности било шта назначи, па смо тако доспели у ситуацију да лидер који тврди да је остварио најбоље резултате после Другог светског рата неће да нам каже шта га спречава да формира владу.

„Имамо проблема”, био је максимум онога што је саопштио јавности, али из реченице да не жели да формира владу „против које би био сам” наслутило се да је под снажним притисцима.

То што је наговестио да би председнику републике могао да врати мандат уз молбу да га повери неком (кога би он одабрао) посматрам као патетичан маневар, који не умањује озбиљност притисака. Ко инсистира на томе да човек који ,,не трпи притиске” направи министарски списак који му није по вољи?

Да ли је мандатарова тактика изнуривања била одговор на притиске неког изнутра? Не делује уверљиво. Може ли неко да замисли да, рецимо, Небојша Стефановић инсистира на персоналним решењима која Вучићу нису по вољи. Или да се јуначи Александар Вулин? Не иде. Не морам ни да замишљам како би им Вучић подвикнуо.

А социјалисти? Ивица Дачић усрдно се нуди, свестан је да не располаже „уцењивачким капацитетом” и једноставно није у прилици да притиска.

То на радаре уводи спољни фактор. Русија би да предупреди већу сарадњу са НАТО, али и да пројекат Евроазијске федерације учини атрактивнијим од Европске уније у кризи. Запад би да обавеже Србију за потпуније испуњавање обавеза које припадају земљи кандидату за чланство у Европској унији.

То нас враћа у време после Вучићевих разговора са Владимиром Путином када је Москва – дипломатски учтиво, али недипломатски прецизно – саопштила да у новој српској влади очекује људе који ће јачати руско-српску сарадњу. Руски амбасадор у Београду потом је јасно прстом указао на „псеудодемократе”, „војничиће конфронтације”, који то покушавају да спрече.

ЕУ и САД су на притисак узвратиле притиском како би спречиле да се у влади нађе превише „проруских елемената”.

Постоји ту суштинска разлика: једно је притисак да формирате владу која ће Србију објективно да удаљава од ЕУ и приближава Русији, сасвим друго је када Запад притиска да се не оствари сценарио супротан декларисаним стратешким интересима Србије.

Може бити да је и Вучић својим разбарушеним обећањима „пријатељима” на Западу и Истоку допринео да се нађе између чекића и наковња. Биће да и једни и други сматрају да имају право да од њега захтевају да им испуни жеље. Али, како те жеље међусобно варниче, Вучић не зна где ће пре.

Време је протицало. Испоставило се да одлука донета данас може да делује сасвим друкчије него да је донета јуче. Мислим рецимо на однос напредњака и њиховог лидера према социјалистима и њиховом лидеру одмах после избора.

Иако сам веровао, а и данас верујем, да су социјалисти сасвим лагодан коалициони партнер СНС-а, тим потребнији што предстоји измена Устава, они су уочљиво, чак увредљиво игнорисани. Да ли због тога како би се по ко зна који пут показало ко је газда у кући, да ли због умањивања њиховог коалиционог капацитета, тек резултат је лош.

Створен је утисак да улазак социјалиста у нову владу – а кладим се да ће ући – зависи од Путиновог диктата. Уопште није морало тако да буде. Да Вучић није траћио време тренирајући сопствену супериорност, могао је и раније да најави да је спреман за наставак сарадње. Била би то његова аутохтона одлука. Овако, све оставља неки сасвим други утисак.

Мандатару је период чекања на нов кабинет донео и друге бриге. И нанео штету. Он је ко зна колико пута говорио о бесаним ноћима проведеним на писању програма владе. Иако сматрам да је у том саставу од 450 страна (!) требало да се ослони и на експертска мишљења – јер и најбољи студент у данашња времена не може да буде Леонардо – испало је да је време од избора више обележило ћутање око Савамале, меркантилно преузимање Врачара или обилазак „Нецензурисаних лажи”, него напор да се укомпонује нов кабинет за светлу будућност Србије.

А можда одуговлачење заиста није имало толико везе са страним силама. Сада не знам шта ме више брине: притисак моћника или немоћ мандатара да пронађе тим који ће „неповратно променити Србију”.

Вучић је не једном поновио да хоће „борбени” тим који ће да му помогне да оживи „енергију и веру” грађана који су гласали (ваљда и оних који нису гласали). Радује што је одлучан да се ослони на неки нов профил министара – хоћу да верујем да то није популистичка реторика, уосталом видећемо ускоро – али ако је месецима морао да их тражи лупом, то је поразно сазнање.

Зар је толико „медиокритета и лењих буба, свезналица, лезилебовића”, а тако мало способних и спремних да се одазову мандатаровом позиву. То онда није само његов већ и наш велики проблем.