Цена уласка у Белу кућу

Може ли глас Џоа из Монтане да за Хилари Клинтон има исту тежину као чек Џорџа Сороса од 25 милиона долара на њено име? Зар овако високе донације не корумпирају политичаре? Ако и јесте тако, кандидати за председника САД не обазиру се на критике јер су већ потрошили милијарду и по долара на изборима који ће се, према управо објављеним прогнозама, до новембра претворити у најскупље изборе у историји, „вредне“ пет милијарди долара или БДП сиромашнијих земаља планете.

Када се прошли пут бирао шеф Беле куће, рачун је изнео две милијарде долара. Ако се томе додају и избори за Конгрес, бирање народних представника је 2012. коштало седам милијарди долара. У Британији су две године пре тога све политичке странке заједно потрошиле мање од 50 милиона долара на улазак у парламент. Ако је веровати јавно доступним подацима, СНС и СПС, чије су кампање на протеклим ванредним изборима у Србији биле убедљиво најскупље, потрошили су око десет милиона долара. Ипак, и то је много за малу и сиромашнију Србију ако се зна да у Француској кандидати за председника не смеју да потроше више од 30 милиона долара.

Америчко друштво је најбогатије, али је и тамошња демократија „најскупља”. Кампање трају и по годину и по дана. А ко покрива цех? Највећи финансијери нису милиони малих донатора који издвајају сто или двеста долара, како то воле да представљају кандидати за Белу кућу, већ најкрупније компаније, банкари с Волстрита, фондови специјализовани за ризична улагања, прљава и индустрија наоружања – они који највише добијају или губе у зависности од политике владе па на време купују утицај у Вашингтону. Бивша прва дама зависи управо од Волстрита, омраженог у Америци и свету због изазивања светске економске кризе и пораста неједнакости. Верује се да ће она сама потрошити исту суму колико и сви други учесници заједно (избори су почели с 20 кандидата), то јест две и по милијарде долара.

Треба обићи огромну земљу, допрети до 320 милиона људи, издвојити новац за рекламе које су скупе, посебно на телевизији, платити превоз, организацију скупова, штабове и саветнике, а не може се рачунати на средства из буџета. Тамо шеф странке не саставља партијску листу и не додељује функције по сопственој жељи већ сваки политичар мора да се избори за мандат, често и против страначких конкурената.

Доналд Трамп је схватио да више не може да сам финансира своју кампању па је у јулу почео да привлачи донаторе, сакупивши 80 милиона долара за само месец дана док је његова противница истовремено прикупила 90 милиона долара. Милиони људи су гласали за њега баш зато што је трошкове кампање покривао из сопственог џепа па није ништа дуговао финансијерима са посебним интересима. За Хилари Клинтон је казао да она не може да заузда Волстрит „јер је Волстрит поседује”. Када је у једном тренутку направљен пресек, испоставило се да је око сто милионера уплатило кандидатима исту своту новца колико и два милиона грађана са донацијама од око 200 долара. Шта тек рећи за индустријалце Чарлса и Дејвида Коука који су решили да потроше скоро милијарду долара да би видели републиканца у Белој кући пре него што су схватили да тај републиканац може бити само Трамп?

Критичари овог система сматрају да финансијери остварују превелики утицај на кандидате који на функцији морају да врате услуге из кампање. Хилари Клинтон је као државна секретарка код страних влада лобирала да се послови дају њеним дародавцима: „Џенерал електрику”, „Ексон мобилу”, „Мајкрософту” и „Боингу”. Упркос великом броју мртвих у масовним убиствима, конгресмени не желе да измене закон о слободној продаји пушака и пиштоља јер многе од њих помаже индустрија наоружања. Захваљујући улагању у конзервативце, Коукови, који су стекли новац у бизнису с фосилним горивима и хемикалијама, утицали су на то да у програму Републиканске странке пише да је угаљ „чист извор енергије”. „Голдман Саксу”, „Морган Стенлију” и „Џеј Пи Моргану” није био проблем да издвоје неколико милиона долара за Џеба Буша јер им је тадашњи гувернер Флориде набацио посао вредан 1,7 милијарди долара.

Кад смо код Џеба Буша, подржаваоци неограничених свота новца за кампање управо наводе његово име када желе да истакну да новац не одређује лидере. Иако је стартовао с највише прикупљених долара, Буш је убрзо напустио утакмицу јер је лоше пролазио код бирача. Заговорници ових правила кажу да поменуте суме и нису тако велике ако се зна да Американци на куповину костима и организације Ноћи вештица сваке године потроше седам милијарди долара и да „Кока-Кола” на рекламирање сваке године издвоји више од три милијарде долара.

Одлика овог система је и прилично велика транспарентност, што због казни за прикривање дародаваца, што због става да се тиме само упражњава уставом загарантовано право на слободу говора као и подршка политичком програму. У Србији ни странке ни бизнисмени не признају овакве аранжмане а, ако их имају, онда их вешто прикривају и изостављају из извештаја. Ако изузмемо причу Миодрага Костића да је помагао ДС-у деведесетих или признање Томислава Николића који је, напустивши СРС, признао да су Мишковић и Беко радикалима платили једну промотивну емисију и трошкове превоза на изборима, испада да српски бизнисмени не виде никакав интерес у одржавању добрих односа с политичарима и да се српске странке финансирају искључиво из буџета и од ситних донација грађана незаинтересованих за личну корист. То би био прилично редак феномен и у њега је тешко поверовати ако се сетимо да је српски Трамп, Богољуб Карић, својевремено изјавио да је давао новац свим странкама које су му то тражиле и да је и ушао у политику да више не би морао никога од њих да финансира. И онај прави, амерички је изјавио да је као успешан послован човек годинама давао милионе долара политичарима из обе странке, укључујући садашњу противницу. Вероватно је и Трамп гледао да уђе у политику из истих разлога као и Карић – уместо да настави да поткупљује политичаре, решио је да сам постане председник и влада како хоће а да га то не кошта ни цента.