Шеснаест турских назива за Београд

У истанбулском архиву, међу десетинама милиона докумената, налази се и више стотина хиљада страница значајних за историју српског народа. Директор Архива Србије др Мирослав Перишић, који руководи „пројектом века“ и преузимањем ове драгоцене грађе, наглашава за „Политику“ да је у појединачним детаљним турским пописима садржано поименично становништво. Исто тако, и сви појединачни извори феудалних прихода пописане области.

На основу ових пописа могуће је утврдити приближну статистику становништва сваког пописаног места, као и његову социјалну, етничку и верску структуру. Из такозваних Јоклама дефтера (Yoklama defteri) могуће је утврдити колики број Срба је служио у османској војсци и колико су важно место у њој имали хришћански војници. Поред наведених, постоје и дефтери који садрже економске карактеристике насеља, који садржајем представљају прворазредне изворе за изучавање економске структуре пописаних насеља.

Архивист у Архиву Србије Ениса Аломеровић, која ради на обради докумената, истиче да су не мање важни пописи опорезованих производа сеоске привреде, на основу чијих износа и новчане вредности појединих натуралних давања се може израчунати висина продуктивности свих грана сеоске привреде у сваком пописаном месту. – Детаљне катастарске књиге, пак, садрже богате податке за изучавање историјске географије и топонимије – каже Ениса Аломеровић.

Она наводи пример како се кроз документа може видети да се за Београд користило најмање 16 назива: Begrad-ı Dârü’l-Cihâd, Dârü’l-Cihad, Medine-i Belgrad, Belgrad, Belgrat, Belgırad, Bellegrad, Beligrad, Belgrad-ı Tuna, Belgrad-ı Ungurus, Belgrat-ı Üngürüs, Belgrad-ı Engürüs, Dunayi Belgrad, Belgrat-ı Bûnyâd, Yunusakhisar, Yunusbelgrat.

Постојање моста у Београду којим се вршио извоз робе, потврђује документ из 1526. о његовој поправци од стране Заима Али Ћелебије. О извозу робе налазе се подаци и у документу из 1560,  у којем се наводи велика количина брашна која је из Софије пребачена у Ниш.

Ферманом (султанова уредба, указ) Сулејмана Законодавца из 1560, спречава се сакупљање пореза мимо закона у Смедереву. У ферману се наводи да се сваки починилац има казнити, чак и ако је то санџак-бег. Бројни су берати (султанова повеља) којима се унапређују мутесарифи (управници једног санџака). Затим документи на основу којих могу да се сагледају материјално стање и начин живљења у одређеном периоду, као на пример на основу рузнама, односно дневника заоставштине једног покојника без наследника у Пироту из 1526, због чега је његова имовина припала државној каси. Обрачун прихода од руде бакра у близини Пећи може се видети у документу из 1569, који је писан од стране Балија, београдског кадије. Занимљиви су и документи из 1689. о куповини жита на одмаралиштима од Истанбула до Ниша, потребног за султанов рат (Sefer-i hümayun) и из 1691. о обнови капије на смедеревској тврђави.

У плану Архива Србије је упоредни посао на архивистичкој обради преузетих докумената и на новим истраживањима у Истанбулу.

– Очекујемо нове десетине хиљада страница из Османског архива, њихову обраду у Архиву Србије и приређивање и објављивање серије зборника докумената. Рад на овом пројекту за сада обавља тек једно лице, а с обзиром на тежину рашчитавања докумената и њихову обраду, овај посао изискује већи број сарадника са знањем језика и добрим познавањем историје времена на које се документи односе. Државна администрација Османског царства била је много педантнија него што би се то на основу стереотипних размишљања о оријенталној запуштености могло закључити. Рад на овом пројекту несумњиво ће битно померити границу наших знања о прошлости, која нам изгледа далека и сазнајно тешко докучива. Како када је реч о положају и судбини српског народа у том времену, тако и о историји градова и породичним историјама – открива директор Архива Србије др Мирослав Перишић.