Зашто екстрадиције криминалаца трају годинама

Ни пет година од хапшења у Јужноафричкој Републици, Добросав Гаврић, којег у Србији чека одлазак у затвор на 35 година због убиства Жељка Ражнатовића Аркана, није испоручен нашој земљи. Да се Гаврићево изручење убрза нису помогле ни ургенције које је српско Министарство правде слало колегама у овој афричкој земљи.

Када ће овај осуђеник бити испоручен Србији зависи од тога када ће правосудни органи Јужноафричке Републике то одобрити, односно националног права ове државе. Јер, поступак изручења регулисан је законодавством сваке земље и од њега зависи којом брзином ће се одвијати. Одређени рокови у којима екстрадициони поступак мора да буде окончан не постоје, па у пракси он може да траје од месец дана, па чак и до неколико година.

У последње две и по године, Република Србија је поднела око 370 молби за изручење. Иако одредбе домаћег законодавства и међународних уговора готово до детаља регулишу поступак екстрадиције, у пракси су проблеми, очито, неизбежни. Најчешћи су, како каже „Политикин” саговорник из правосуђа, када је реч о кривичним делима ратних злочина.

– Одређених проблема има у вези са ратним догађајима на просторима бивше Југославије, односно изручењем окривљених за ратне злочине који су се догодили на том подручју. Неретко се дешава да овакви случајеви добијају политичку конотацију што представља додатни проблем. Ипак треба напоменути да, од бивших југословенских република, најинтензивнију сарадњу, не само када је реч о екстрадицији, имамо са Босном и Херцеговином, а потом и Хрватском. Од европских земаља, могли бисмо да издвојимо сарадњу са Савезном Републиком Немачком и Аустријом. Са извесним потешкоћама се суочавамо и када је реч о захтевима за изручење Рома и албанских држављана. Никако, међутим, то не треба схватити да се у овим случајевима не удовољава нашим захтевима, али је чињеница да постоје неки специфични услови. Од наше земље се, на пример, тражи да се обавеже да ће поштовати људска права, да ће окривљене њихови представници моћи да посећују када то буду желели... У оваквим случајевима, у обавештењу земљи од које се екстрадиција захтева, таксативно се наводе све конвенције које је наша земља потписала, а самим тим се и обавезала на поштовање људских и других права – открива наш саговорник.

За разлику од поступка изручења, екстрадициони притвор има тачно утврђен „рок трајања”. Он, како то прописује Закон о међународној правној помоћи, не може да траје дуже од годину дана од дана притварања особе чије изручење се захтева. Суд је по службеној дужности дужан да по истеку свака два месеца, испитује да ли постоје разлози за његово продужење или укидање.

Закон прописује и да молбу за изручење особа против којих се у Србији води кривични поступак или им је у нашој земљи изречена пресуда, подноси искључиво Министарство правде. Подношењу молбе претходи расписивање међународне потернице и то тек пошто МУП-у за то сагласност да Министарство правде. Податак колико тачно српских држављана у иностраним затворима чека испоручење Србији није познат.

– Не води се евиденција према држављанству особа чије изручење тражи Република Србија, с обзиром на то да свака држава може да тражи да јој се изручи страни или сопствени држављани, уколико су испуњени услови за то. У случају поједностављеног изручења, односно када се особа сагласи да буде изручена, страна земља обавештава земљу „молиљу” да није потребно подносити молбу за изручење – објашњавају у Министарству правде.

Молба за изручење, по правилу, подноси се у року од 18 дана од дана хапшења. У зависности од околности он може да буде продужен и до 40 дана.

– Највише молби за изручење Србија је поднела Савезној Републици Немачкој, Аустрији, Босни и Херцеговини, Хрватској и Црној Гори. Када особа буде изручена нашој земљи, против ње може да се води кривични поступак, односно изврши кривична санкција само за дело за које је изручење одобрено – објашњавају у Министарству правде.

Да држава мора брзо да реагује потврђују и неке од одредаба Европске конвенције о екстрадицији. У случају да више земаља истовремено тражи изручење исте особе због истог или различитих кривичних дела, одлука ће бити донета пошто се сагледају све околности конкретног случаја, а нарочито је важно на којој је територији кривично дело учињено, тежина дела, редослед подношења захтева, држављанство особе чије се изручење захтева и могућност изручења трећој држави.

Кога чекамо

Међу најпознатијим бегунцима на чије изручење Србија чека већ годинама, поред Добросава Гаврића, свакако су најпознатији чланови „земунског клана” Лука Бојовић, Владимир Милисављевић и Синиша Петрић. Молба за њихово изручење поднета је надлежним органима Краљевине Шпаније средином 2012. године, али по њој још није одлучено. Бразилске власти одбиле су да Србији испоруче Горана Нешића, кога домаће правосуђе терети за шверц наркотика.

Србија не изручује своје грађане

Закон о међународној правној помоћи, као једну од претпоставки за изручење, прописује да особа чије се изручење захтева није држављанин Републике Србије, осим када је то са одређеном државом регулисано међународним споразумом. Уговори који садрже одредбе о изручењу сопствених држављана до сада су закључени са Хрватском и Црном Гором и то само у погледу кривичних дела из области организованог криминала, корупције, прања новца и кривичних дела против човечности и других добара заштићених међународним правом.

Број изручења које је Србија тражила

2014. година – око 120

2015. година – око 145

Прва половина 2016. – око 110

Број изручења која су тражена од Србије

2014. година – око 135

2015. година – око 150

Прва половина 2016. – око 80