Наш земљак, Јапанац

Кад Матеја Миленковић, студент београдског Факултета организационих наука и члан Европског удружења студената технике, започне разговор са Јапанцима, они се изненаде како овај младић, који изгледом не подсећа на њиховог земљака, тако савршено говори језик једне њему далеке културе. А он им онда објасни да је та земља Далеког истока њему изузетно блиска. Боравио је у Јапану неколико пута, три и по године је ишао у тамошњу школу, блиски су му и будизам и јапанска историја, коју из хобија изучава. И не само то, њему је јапански – матерњи језик.    

– Мој отац Драган, новинар и бивши дописник из Јапана, седамдесетих година прошлог века завршио је светску књижевност, али је учио и јапански јер је волео егзотичне земље и интересовао се за Јапан, па је добио стипендију од јапанске владе. У Токију је упознао моју мајку Сецуко Иномару и касније су се и венчали. Моја сестра Ирена рођена је 1979. године, а ја 1984. године у Београду. Кад сам имао седам година, родитељи су се поново преселили у Јапан. Тамо смо живели до 1995. године, јер је мој отац радио као дописник „Борбе” и „Танјуга” – прича Матеја.

Он каже да све више његових далеких сународника долази у Београд: пословни људи, студенти и фудбалски навијачи. Јапанци не одлазе само организовано у Енглеску да викендом гледају фудбалске утакмице Премијер лиге, већ су због Драгана Стојковића Пиксија, који има статус хероја у овој земљи, заволели и Србију и прате све фудбалске мечеве наше репрезентације, чак и када игра у гостима, Португалији или Финској, на пример. Један од Матејиних најбољих другова, Катеђима звани Соко, који је боравио у Београду у оквиру студентске размене, постао је ватрени навијач „Обилића”.

Живећи на две тачке света, које су једна од друге удаљене не само географски, него и по обичајима и менталитету, Матеја је спознао да Јапанци увек воле да буду најбољи, док се Срби стално пореде са Западом.

(/slika2)– Јапанци су јако вредни, поштују правила, ретко лажу. Са те стране су сјајни. Срби више поштују слободно време, воле да се виђају са пријатељима, нису роботизовани и мени се то јако свиђа. Кад сам отишао у Токио назвао сам најбољег другара, кога нисам видео 12 година, а он ми је издиктирао три датума када бисмо могли да се видимо, и у колико сати. Нисам могао да верујем! У Београду је много другачије, опуштеније, овде је друштвени живот много бољи- тврди млади „Србојапанац”.

Јапанска крв у Матејиним венама чини да га та српска „опуштеност” понекад и изнервира, јер га подсећа на јавашлук и неодговорност. У Јапану санкције практично нису ни потребне јер се сви придржавају прописа, и те особине му пријају и недостају у Србији, каже.

Матеја воли да путује, био је у Бечу, Турској, Сингапуру и Индонезији, жеља му је да види Кину и Јужну Кореју. Његова мајка Сецуко задржала је презиме и јапанско држављанство, тако да и он има двојно држављанство, па може и без виза да путује по целом свету.

– Моја девојка је два дана долазила пред аустријску амбасаду да би добила визу. Другог дана пошао сам и ја са њом. Дошли смо у пола пет ујутро и чекали до 11 сати. Тек тада сам схватио праву муку Србина. Када би се нашла нека златна средина између Србије и Јапана, било би најбоље, а и мени би било лакше – каже Миленковић и закључује:

Драгољуб Стевановић

---------------------------------------------------------

Манири Земље излазећег сунца

Хомне је оно што човек стварно осећа, а татемае је „фасада”, усклађивање пoнашања са друштвеним правилима. У Јапану се човек практично жртвује да не би друштво узмениравао својим осећањима. Може се догодити да вам Jапанац са осмехом на лицу саопшти да му је неко веома драг умро...Конфликт између стварних жеља и осећања у јапанској историји је био најчешће тема драма у традиционалном „кабуки” позоришту. Дилема се најчешће разрешава смрћу актера, јер намера појединца или пара (љубавника, осветника) да учине нешто против друштвених правила углавном је осуђена на пропаст.

-----------------------------------------------------------

Клањање уместо руковања

Јапанци нису знали до 19 века за руковање. Када се поздрављају, они се једно другоме клањају. Дубином наклона одређују се односи међу људима: они на вишим положајима клањају се благим наклоном, а они на нижем дубљим.

----------------------------------------------------------

Празан лист у писму

Кад Јапанци пишу писма, труде се да она не буду сувише кратка. Али, ако га испише само на једном листу папира, Јапанац ће му додати и други, празан лист и ставити га у коверту, како писмо не би било „непристојно” кратко.

----------------------------------------------------------

Гледање у очи

Док разговарају, Јапанци вас неће увек гледати у очи, мада се то не сматра лошим понашањем, већ као знак самопоуздања или пажње према саговорнику. То је један од западњачких обичаја који још нису прихваћени у Јапану.

---------------------------------------------------------

Самопрекорна скромност

Јапанци никада не хвале нешто своје (чланове породице, храну коју износе пред некога, своју кућу...), чак су у стању да их куде, како би показали своју скромност. Домаћица је у стању да за јело које износи каже: „Није ми уопште успело, али послужите се.”

--------------------------------------------------------------

Обавезно изување

Немојте се чудити ако се ваш сапутник у јапанском возу, аутобусу или авиону изује и подигне ноге на седиште. То се не сматра непристојним, јер Јапанци у кући тако седе на поду, увек изувени, а пошто се свакодневно купају и не једу јаку храну, ноге им не одају непријатан мирис.

(Из књиге „Јапан за почетнике” аутора Драгана Миленковића)