Шпијунске „Олимпијске игре” у Ирану

Од свих ми­сте­ри­ја око иран­ског ну­кле­ар­ног про­гра­ма, пре­пу­них атен­та­та и са­бо­та­жа, мо­жда је нај­не­ја­сни­ја суд­би­на Ша­хра­ма Ами­ри­ја, на­уч­ни­ка ко­ји је ра­дио за иран­ску Ор­га­ни­за­ци­ју за атом­ску енер­ги­ју. Ами­ри је, ка­ко је пре­ма из­ве­шта­ју АФП-а са­оп­штио порт­па­рол иран­ског пра­во­су­ђа, „обе­шен због то­га што је нај­стро­же др­жав­не тај­не от­кри­вао не­при­ја­те­љу”, САД.

С об­зи­ром на од­но­се Те­хе­ра­на и Ва­шинг­то­на, сла­бо шта би у то­ме при­вла­чи­ло па­жњу да Ами­ри ни­је сло­вио за кид­на­по­ва­ног, за­тим пре­бе­га, те хе­ро­ја, ко­ји се на­о­ко сво­је­вољ­но вра­тио у до­мо­ви­ну, прем­да те­шко да ни­је био све­стан то­га ко­ли­ко би ла­ко, што се и де­си­ло, мо­гао би­ти пре­и­ме­но­ван у из­дај­ни­ка и по­слат на гу­би­ли­ште. Тај­на над­ви­је­на над Ами­ри­је­вих по­след­њих се­дам го­ди­на жи­во­та по­слу­жи­ла је и пред­из­бор­ним пре­пу­ца­ва­њи­ма у Аме­ри­ци, јер се Хи­ла­ри Клин­тон на­шла под оп­ту­жбом да је у др­жав­ној пре­пи­сци пре­ко при­ват­ног имејл на­ло­га, чи­ји је део обе­ло­да­њен про­шле го­ди­не због из­би­ја­ња скан­да­ла око тог кр­ше­ња без­бед­но­сног и дру­гих про­то­ко­ла, спо­ми­њан и Ами­ри, чи­ме је, на­вод­но, иза­зва­на ње­го­ва смрт.

Ами­ри­је­во име се пр­ви пут про­чу­ло 2009. го­ди­не. Та­да је оти­шао на ха­џи­лук у Ме­ку. Уме­сто да се ку­ћи вра­ти ду­ше бли­же Бо­гу, не­стао је и по­ја­вио се у ру­ка­ма „Ве­ли­ког са­та­не” – у Аме­ри­ци. Ка­ко је за­и­ста та­мо за­вр­шио, ма­ло ко је знао а са­да је и тај спи­сак кра­ћи за још јед­но име. Ис­пр­ва је, у ви­део-сним­ку, као што је оп­ту­жи­ва­ла и ње­го­ва зе­мља, твр­дио да су га оте­ли ЦИА и Са­у­диј­ци и дро­ги­ра­ног га пре­ба­ци­ли у Аме­ри­ку, где је не­ка­ко из­ма­као чу­ва­ри­ма и сад се скри­ва.

За­тим је ис­пли­вао још је­дан сни­мак на ко­јем при­ча ка­ко жи­ви сло­бод­но у Ари­зо­ни. Ти­ме се са­гла­сио са зва­нич­ни­ци­ма свог „до­ма­ћи­на”, ко­ји су, под­се­ћа Рој­терс, ка­сни­је из­ја­вљи­ва­ли да је Ва­шинг­тон при­мио ко­ри­сне ин­фор­ма­ци­је од Ами­ри­ја, те да је он у сва­ком тре­нут­ку мо­гао да иде ку­да год је по­же­лео. Ту сло­бо­ду је, на­кон го­ди­ну да­на у САД, Ами­ри на­пра­сно од­лу­чио да ис­ко­ри­сти та­ко што ће се вра­ти­ти у Иран.

У Ва­шинг­то­ну су то об­ја­шња­ва­ли ти­ме да је мо­жда био под при­ти­ском због по­ро­ди­це, ко­ја је све вре­ме би­ла у Ира­ну. Ами­ри је то не­ги­рао. У Ира­ну је до­че­кан као ју­нак, али је уско­ро ухап­шен и осу­ђен на за­твор због из­да­је. Пре не­ко­ли­ко да­на, ме­ђу­тим, ње­го­ва по­ро­ди­ца је за Би-Би-Си из­ја­ви­ла да им је ис­по­ру­че­но ње­го­во те­ло с тра­го­ви­ма ко­ноп­ца око вра­та.

За ту из­не­над­ну ег­зе­ку­ци­ју аме­рич­ки се­на­тор и члан Ре­пу­бли­кан­ске стран­ке Том Ко­тон је у ин­тер­вјуу за Си-Би-Ес оп­ту­жио Клин­то­но­ву, кан­ди­дат­ки­њу де­мо­кра­та за Бе­лу ку­ћу. Пре­ма том ту­ма­че­њу, да она – у то вре­ме др­жав­ни се­кре­тар – и ње­ни са­рад­ни­ци ни­су нео­пре­зно го­во­ри­ли о Ами­ри­ју у меј­ло­ви­ма пре­ко ње­ног при­ват­ног на­ло­га, не би Иран­ци не­по­бит­но уви­де­ли да их је Ами­ри из­дао и по­том га по­гу­би­ли. До­ду­ше, пр­ви део елек­трон­ских по­ру­ка с на­ло­га Клин­то­но­ве про­цу­рио је у јав­ност још пре око го­ди­ну да­на, док је оста­так – не ра­чу­на­ју­ћи оних 30.000 ко­ји су на­вод­но уни­ште­ни – зва­нич­но об­ја­вљен по­чет­ком ове го­ди­не.

У два меј­ла ко­је је Клин­то­но­ва при­ми­ла, Ами­ри­је­во име се не на­во­ди, али је из кон­тек­ста оче­вид­но да је о ње­му реч. Он се осло­вља­ва као „при­ја­тељ”, ко­ји ни­је за­до­во­љан „при­пре­ма­ма” за свој „од­ла­зак”. Из то­га би се да­ло за­кљу­чи­ти да је од­лу­ка о ње­го­вом по­врат­ку у Иран већ би­ла до­не­та, из раз­ло­га ко­ји су и да­ље мут­ни. Не­ко­ли­ко са­ти на­кон пр­вог меј­ла у ко­јем се алу­ди­ра на ње­га, Ами­ри је ушао у па­ки­стан­ску ам­ба­са­ду у Ва­шинг­то­ну, при­сту­пио оде­ље­њу где је Иран, у не­до­стат­ку фор­мал­них ди­пло­мат­ских од­но­са са САД, имао сво­је пред­став­ни­штво и за­тра­жио да оде ку­ћи.

На­кон што је та­мо до­пао ре­ше­та­ка, и аме­рич­ки ме­ди­ји су по­че­ли да на­во­де ка­ко је са­ра­ђи­вао с аме­рич­ким слу­жба­ма, прем­да се не зна да ли је имао по­дат­ке вред­не ми­ли­о­не до­ла­ра, ко­ли­ко се по­вре­ме­но спе­ку­ли­са­ло да је до­био за сво­је услу­ге, или са­мо ин­фор­ма­ци­је ко­је су би­ле го­то­во сви­ма до­ступ­не. На­га­ђа­ло се и да је Ами­ри био дво­стру­ки агент на­мер­но под­мет­нут не­при­ја­те­љу.

У то вре­ме бе­снео је тај­ни рат око иран­ског ну­кле­ар­ног про­гра­ма. На­вод­но су 2006. го­ди­не САД по­кре­ну­ле опе­ра­ци­ју „Олим­пиј­ске игре”, чи­ји је циљ био са­бо­та­жа ну­кле­ар­них ка­па­ци­те­та Те­хе­ра­на. У тој опе­ра­ци­ји је, ка­ко се ве­ру­је, у ком­пју­те­ре иран­ских ну­кле­ар­них по­стро­је­ња 2009. го­ди­не уба­чен ви­рус „стак­снет” ко­ји их је оште­тио и уда­љио од евен­ту­ал­не про­из­вод­ње атом­ске бом­бе.

Из­ме­ђу 2007. и 2012. го­ди­не, ка­ко је пре­бро­јао „Деј­ли бист”, пе­то­ро иран­ских на­уч­ни­ка укљу­че­них у ну­кле­ар­ни про­грам те зе­мље стра­да­ло је у атен­та­ти­ма, док је ше­сти пре­жи­вео на­пад и по­стао шеф на­ци­о­нал­не аген­ци­је за атом­ску енер­ги­ју. Ти атен­та­ти су нај­че­шће при­пи­си­ва­ни тај­ној слу­жби Изра­е­ла, чи­ји су пред­став­ни­ци у ра­зним при­ли­ка­ма не­фор­мал­но ста­вља­ли до зна­ња да је­су уме­ша­ни у те ак­ци­је, као и у низ екс­пло­зи­ја ко­је су ра­за­ра­ле ме­сто на­до­мак Те­хе­ра­на где су се од­ви­ја­ле про­бе атом­ских про­јек­ти­ла.

Спо­ра­зум из­ме­ђу Ира­на, САД и пет свет­ских си­ла о ну­кле­ар­ном про­гра­му пот­пи­сан је пре го­ди­ну да­на. Ами­ри­ју то ни­је по­мо­гло.