Špijunske „Olimpijske igre” u Iranu

Od svih mi­ste­ri­ja oko iran­skog nu­kle­ar­nog pro­gra­ma, pre­pu­nih aten­ta­ta i sa­bo­ta­ža, mo­žda je naj­ne­ja­sni­ja sud­bi­na Ša­hra­ma Ami­ri­ja, na­uč­ni­ka ko­ji je ra­dio za iran­sku Or­ga­ni­za­ci­ju za atom­sku ener­gi­ju. Ami­ri je, ka­ko je pre­ma iz­ve­šta­ju AFP-a sa­op­štio port­pa­rol iran­skog pra­vo­su­đa, „obe­šen zbog to­ga što je naj­stro­že dr­žav­ne taj­ne ot­kri­vao ne­pri­ja­te­lju”, SAD.

S ob­zi­rom na od­no­se Te­he­ra­na i Va­šing­to­na, sla­bo šta bi u to­me pri­vla­či­lo pa­žnju da Ami­ri ni­je slo­vio za kid­na­po­va­nog, za­tim pre­be­ga, te he­ro­ja, ko­ji se na­o­ko svo­je­volj­no vra­tio u do­mo­vi­nu, prem­da te­ško da ni­je bio sve­stan to­ga ko­li­ko bi la­ko, što se i de­si­lo, mo­gao bi­ti pre­i­me­no­van u iz­daj­ni­ka i po­slat na gu­bi­li­šte. Taj­na nad­vi­je­na nad Ami­ri­je­vih po­sled­njih se­dam go­di­na ži­vo­ta po­slu­ži­la je i pred­iz­bor­nim pre­pu­ca­va­nji­ma u Ame­ri­ci, jer se Hi­la­ri Klin­ton na­šla pod op­tu­žbom da je u dr­žav­noj pre­pi­sci pre­ko pri­vat­nog imejl na­lo­ga, či­ji je deo obe­lo­da­njen pro­šle go­di­ne zbog iz­bi­ja­nja skan­da­la oko tog kr­še­nja bez­bed­no­snog i dru­gih pro­to­ko­la, spo­mi­njan i Ami­ri, či­me je, na­vod­no, iza­zva­na nje­go­va smrt.

Ami­ri­je­vo ime se pr­vi put pro­ču­lo 2009. go­di­ne. Ta­da je oti­šao na ha­dži­luk u Me­ku. Ume­sto da se ku­ći vra­ti du­še bli­že Bo­gu, ne­stao je i po­ja­vio se u ru­ka­ma „Ve­li­kog sa­ta­ne” – u Ame­ri­ci. Ka­ko je za­i­sta ta­mo za­vr­šio, ma­lo ko je znao a sa­da je i taj spi­sak kra­ći za još jed­no ime. Is­pr­va je, u vi­deo-snim­ku, kao što je op­tu­ži­va­la i nje­go­va ze­mlja, tvr­dio da su ga ote­li CIA i Sa­u­dij­ci i dro­gi­ra­nog ga pre­ba­ci­li u Ame­ri­ku, gde je ne­ka­ko iz­ma­kao ču­va­ri­ma i sad se skri­va.

Za­tim je is­pli­vao još je­dan sni­mak na ko­jem pri­ča ka­ko ži­vi slo­bod­no u Ari­zo­ni. Ti­me se sa­gla­sio sa zva­nič­ni­ci­ma svog „do­ma­ći­na”, ko­ji su, pod­se­ća Roj­ters, ka­sni­je iz­ja­vlji­va­li da je Va­šing­ton pri­mio ko­ri­sne in­for­ma­ci­je od Ami­ri­ja, te da je on u sva­kom tre­nut­ku mo­gao da ide ku­da god je po­že­leo. Tu slo­bo­du je, na­kon go­di­nu da­na u SAD, Ami­ri na­pra­sno od­lu­čio da is­ko­ri­sti ta­ko što će se vra­ti­ti u Iran.

U Va­šing­to­nu su to ob­ja­šnja­va­li ti­me da je mo­žda bio pod pri­ti­skom zbog po­ro­di­ce, ko­ja je sve vre­me bi­la u Ira­nu. Ami­ri je to ne­gi­rao. U Ira­nu je do­če­kan kao ju­nak, ali je usko­ro uhap­šen i osu­đen na za­tvor zbog iz­da­je. Pre ne­ko­li­ko da­na, me­đu­tim, nje­go­va po­ro­di­ca je za Bi-Bi-Si iz­ja­vi­la da im je is­po­ru­če­no nje­go­vo te­lo s tra­go­vi­ma ko­nop­ca oko vra­ta.

Za tu iz­ne­nad­nu eg­ze­ku­ci­ju ame­rič­ki se­na­tor i član Re­pu­bli­kan­ske stran­ke Tom Ko­ton je u in­ter­vjuu za Si-Bi-Es op­tu­žio Klin­to­no­vu, kan­di­dat­ki­nju de­mo­kra­ta za Be­lu ku­ću. Pre­ma tom tu­ma­če­nju, da ona – u to vre­me dr­žav­ni se­kre­tar – i nje­ni sa­rad­ni­ci ni­su neo­pre­zno go­vo­ri­li o Ami­ri­ju u mej­lo­vi­ma pre­ko nje­nog pri­vat­nog na­lo­ga, ne bi Iran­ci ne­po­bit­no uvi­de­li da ih je Ami­ri iz­dao i po­tom ga po­gu­bi­li. Do­du­še, pr­vi deo elek­tron­skih po­ru­ka s na­lo­ga Klin­to­no­ve pro­cu­rio je u jav­nost još pre oko go­di­nu da­na, dok je osta­tak – ne ra­ču­na­ju­ći onih 30.000 ko­ji su na­vod­no uni­šte­ni – zva­nič­no ob­ja­vljen po­čet­kom ove go­di­ne.

U dva mej­la ko­je je Klin­to­no­va pri­mi­la, Ami­ri­je­vo ime se ne na­vo­di, ali je iz kon­tek­sta oče­vid­no da je o nje­mu reč. On se oslo­vlja­va kao „pri­ja­telj”, ko­ji ni­je za­do­vo­ljan „pri­pre­ma­ma” za svoj „od­la­zak”. Iz to­ga bi se da­lo za­klju­či­ti da je od­lu­ka o nje­go­vom po­vrat­ku u Iran već bi­la do­ne­ta, iz raz­lo­ga ko­ji su i da­lje mut­ni. Ne­ko­li­ko sa­ti na­kon pr­vog mej­la u ko­jem se alu­di­ra na nje­ga, Ami­ri je ušao u pa­ki­stan­sku am­ba­sa­du u Va­šing­to­nu, pri­stu­pio ode­lje­nju gde je Iran, u ne­do­stat­ku for­mal­nih di­plo­mat­skih od­no­sa sa SAD, imao svo­je pred­stav­ni­štvo i za­tra­žio da ode ku­ći.

Na­kon što je ta­mo do­pao re­še­ta­ka, i ame­rič­ki me­di­ji su po­če­li da na­vo­de ka­ko je sa­ra­đi­vao s ame­rič­kim slu­žba­ma, prem­da se ne zna da li je imao po­dat­ke vred­ne mi­li­o­ne do­la­ra, ko­li­ko se po­vre­me­no spe­ku­li­sa­lo da je do­bio za svo­je uslu­ge, ili sa­mo in­for­ma­ci­je ko­je su bi­le go­to­vo svi­ma do­stup­ne. Na­ga­đa­lo se i da je Ami­ri bio dvo­stru­ki agent na­mer­no pod­met­nut ne­pri­ja­te­lju.

U to vre­me be­sneo je taj­ni rat oko iran­skog nu­kle­ar­nog pro­gra­ma. Na­vod­no su 2006. go­di­ne SAD po­kre­nu­le ope­ra­ci­ju „Olim­pij­ske igre”, či­ji je cilj bio sa­bo­ta­ža nu­kle­ar­nih ka­pa­ci­te­ta Te­he­ra­na. U toj ope­ra­ci­ji je, ka­ko se ve­ru­je, u kom­pju­te­re iran­skih nu­kle­ar­nih po­stro­je­nja 2009. go­di­ne uba­čen vi­rus „stak­snet” ko­ji ih je ošte­tio i uda­ljio od even­tu­al­ne pro­iz­vod­nje atom­ske bom­be.

Iz­me­đu 2007. i 2012. go­di­ne, ka­ko je pre­bro­jao „Dej­li bist”, pe­to­ro iran­skih na­uč­ni­ka uklju­če­nih u nu­kle­ar­ni pro­gram te ze­mlje stra­da­lo je u aten­ta­ti­ma, dok je še­sti pre­ži­veo na­pad i po­stao šef na­ci­o­nal­ne agen­ci­je za atom­sku ener­gi­ju. Ti aten­ta­ti su naj­če­šće pri­pi­si­va­ni taj­noj slu­žbi Izra­e­la, či­ji su pred­stav­ni­ci u ra­znim pri­li­ka­ma ne­for­mal­no sta­vlja­li do zna­nja da je­su ume­ša­ni u te ak­ci­je, kao i u niz eks­plo­zi­ja ko­je su ra­za­ra­le me­sto na­do­mak Te­he­ra­na gde su se od­vi­ja­le pro­be atom­skih pro­jek­ti­la.

Spo­ra­zum iz­me­đu Ira­na, SAD i pet svet­skih si­la o nu­kle­ar­nom pro­gra­mu pot­pi­san je pre go­di­nu da­na. Ami­ri­ju to ni­je po­mo­glo.