Било му је тесно сопствено место

НАГРАЂЕНА ПРЕДСТАВА
Представа "Кањош Мацедоновић" Виде Огњеновић култна представа и за оне који су је гледали, иако покисли, и за нас сухе, који нисмо имали срећу да је видимо на премијери 1989. године. Она је постала парадигма наредне две деценије готово сваког позоришног догађаја Града театра Будва. Будванска тема, високи литерарни ниво предлошка, несвакидашњи простор(и), узорна подела, универзалност смисла и игра упркос свакаквих временских и друштвених непогода.

Вида Огњеновић је са још две представе наставила на том трагу, када је написала и изрежирала свој "Јегоров пут" 2000. године, а комадом "Дон Крсто" пре неки дан, усред августа, заокружила своју "будванску трилогију".

Чињенице и машта

Кањош у приповедачком изворнику је фикција језгровитог и духовитог писца Стефана Митрова Љубише, кога је Вида Огњеновић отелотворила и пустила да гаца, преко Жарка Лаушевића, по просторима који и данас настањују Паштровићи, то племе чудо од оригиналности. Отац Јегор, Рус рођењем, постојао је бар као легенда, а Вида Огњеновић га је претворила у грађу од које се снови творе. Дон Крсто је постојао у свом барокном веку и срећом о њему је остало мало података да је Вида Огњеновић могла несметано да развије своју драму о том савременику кога бира за сабеседника савременијег од многих који данас са њом ходају по Земљином шару.

Вида Огњеновић је у тој малој прегршти података уочила драмски потенцијал, како она сама открива, пре свега у бинарним супротностима дон Крстине личности: свештеник, а песник скоро еротских сонета; историчар, а оперски либретист; доктор права, а заљубљеник у театар, присталица јеретичног Галилеја, а каноник базилике Светог Марка у Млецима. И још у младости луталица, коме је родни град премален за његов дар, тежње и пориве. Он би да је грађанин света. А завршава тако што долази до трагичног сазнања: "А ја ти, ево, више нијесам ниђе".

И написала је драму о тој богатој противуречној личности са свешћу да ће га и видети оваплоћеног на сцени у сопственој режији. Каква је то срећа да, док исписујеш дијалоге и градиш ликове, знаш да ће судбина твог текста бити у твојим властитим рукама. Вероватно, као што је рецимо Нушић знао да ће је, пишући "Министарку", Жанка Стокић играти, Вида је вероватно знала да ће за дон Крсту изабрати достојанственог Војина Ћетковића звонка гласа, да ће јој њен млади Ајнштајн Игор Ђорђевић бити овог пута чапкунасти Бруно, а брат Трипо Иван Босиљчић, а да ће исте вечери њена омиљена глумица Ђурђија Цветић умети да буде и дементна Тета Луција и каботенаста примадона Олимпија.

У драми "Дон Крста" препознајемо Виду Огњеновић драмског писца на граници комедиографије, каква је била кад је писала и постављала своје комаде "Мај нејм из Митар", "Како засмејати господара" или "Да ли је било кнежеве вечере". То и иначе, у најбољим случајевима, не искључује озбиљност проблематике коју третира дело и представа. Шо је волео да се у својим драмама подсмехне својим јунацима, робовима свога доба, и кад из њега желе да искоче. Тај недостатак свести да се не може прескочити своја сопствена кожа нити искочити изван координата свог задатог времена, даје нама гледаоцима лагодни, али лажни положај супериорности, те се смејемо наивностима јунака и кад су нама слични.

Верни традицији

Вида Огњеновић је судбину свог љубимца (воли она свог часног дон Крсту) драматуршки замислила између камерних дијалога и оперских масовки. То је представи дало посебну занимљивост. Готово једино у дијалозима, лица лицем у лице са дон Крстом, откривамо свештену личност пуну световних порива, између њега и брата "близника", између њега и спадала водотражитеља (пазите не боготражитеља! То би било да се драма дешава у Нижном Новгороду) и лепотице Луције. Такви као Кристифоро Ивановић звани Крсто били су каноници тога доба, а не ходајући светитељи, а поготову не они који су писали либрета и љубавне сонете.

Cве је ту у љувеним алузијама, а не као који век раније у Бокачовом "Декамерону", са оним свећеницима блудницима, који у похоти не знају шта је доста. У доба дон Крста изгледа нису претеривали ни на једну страну – нису били ни педофили ни аскете. Ни примисли! Поготову не из пера и маште Виде Огњеновић.

Бити инспирисан судбинама и животима савременика крај мора изгледа да је специјалитет драматичара ових крајева или оних који се ту затекну од Дубровника преко Котора све до Будве већ вековима. Занимљив је то свет за драматичаре, позоришту податан, отворен према световима, авантурама, уметностима, лепоти. Град театар Будва, преко својих писаца и оне коју је ове године наградио, остао је веран тој традицији.