И наши стари су се враћали

Када је Косово и Метохија у питању, никада није крај. И ништа се не дешава први пут.

Увек је било оних који су остајали кад је најтеже, који су се враћали на прадедовско, и оних који су се насељавали, надајући се бољем.

Увек је било и оних због којих смо шапутали на улици, сачекивали децу испред школа (јер су и нас као децу чекали) и трпели неизговорену неправду и страх. Наравно, увек је било и политичара који су нам долазили на дан-два уз добру дневницу.

Да потврдим истинитост овог осећаја понављања, навешћу два цитата: Јован Пејчић „Конзул, песник добровољац – Милан Ракић на Косову”, Политика, 14. октобар 1999. „Ракића је по његовом доласку у Београд збунило жалосно стање духа; онеспокојила га је развејаност националне мисли, узнемирило ћифтинско држање и егоманија страначких првака; мучнину је у њему изазивало дефетистичко празнословље квазиинтелигенције и новинарских свезнадара, ’пројектаната српске сутрашњице’. Слушао је те ’слободоумне’ људе презаузете невољама и слободом туђих и далеких народа и с горчином се питао: Зар није природније да мисле и раде на олакшању бескрајне беде свога народа у Старој Србији изложеног нечувеној анархији и дивљаштву Арбанаса?”

Милосав Јелић „Летопис југа”, Београд 1930. (стр. 40): „Прошле године г. Иванај, уредник скадарске „Републике” посети г. Годара у Паризу.

– Добро ми дошли, драги пријатељу, отпоче г. Годар. Баш је мало пре био код мене Бајрам Цури. Тражи ми неко Косово. Хоћете ли бити љубазни да ми покажете на карти где је то?

– Показаћу Вам. Само, ту има једна мала незгода. Оно је за Србе свето место. Пет векова су о њему певали. Због њега је склопљен Балкански савез. И ако је та поремећена равнотежа по успешном Балканском рату довела до светског рата и до ових граница у Европи, онда је значај његов још већи. Немогуће је узети га без новог страшног крвопролића.

– Онда то ствар мења из основа.”

Дакле, ништа није први пут. Зато о већ виђеном и познатом не треба толико говорити. Уместо тога, подсетићу вас на мале обичне људе који тамо живе, због којих од Косова не треба одустајати. Због оних 415 беба рођених у Грачаници у току 2007, уз светлост свећа и агрегата, где су дани мало светлији од ноћи. Тамо, где кратко видело не значи дан. У 2006. години у Грачаници је рођено 457 беба, а до 17. фебруара овегодине само 11 нових душа.

Подсетићу и на оне који не размишљају о одласку.

Стрина Нада и њене четири куће синова и унука никада неће отићи. Она љуби иконице које држи у витринама и збори: „Хвала Богу, своји на своме – трајемо. Нема нигде побоље. Даће Господ да нас не дирају. И у старине је било тако… Дан по дан, мука, мука…”.

Јадранка је чувала двоје деце једне Пакистанке, високог службеника УН. Девојчица је научила сасвим добро српски језик, примила васпитање и бескрајну љубав. Двогодишњи Педрам, одазивао се на име Пера и све је разумео и волео…

Један господин Албанац, универзитетски професор, надалеко чувен и тражен, дошао је да се пријави за социјалну помоћ, јер то је једино примање за његових преко 65 година; на шалтеру га је дочекала дрчна новодошла девојка: „Adxo, a po me nënshkrim, a po me gisht?” („Чича, хоћеш ли на потпис или на прст?”). Резигнирани остарели професор одговорио је: „Me gisht!”. Још увек прима четрдесет евра месечно отиском прста уместо потписа.

Ово помињем да се зна да ни сви Албанци не мисле исто и да нам тихо и искрено говоре да желе да се вратимо…

И вратићемо се, без мржње и без страха. Баш као што су се враћали и наши стари.

писац из Приштине, привремено расељена у Нишу