Све има крај, па и – малери

Ето, и фудбалери Партизана коначно победише у овој сезони и обрадоваше своје присталице. Из Рија, међутим, никако да стигну лепе вести. Као да су се наши олимпијци, што народ каже, камењем бацали на бога. Прође недеља дана, а Србија не само што нема ни једну једину медаљу, него нисмо имали ни прилику да се бар понадамо. Можда је то један од кључних разлога што нам је, бар засад, Рио пресео.

Вероватно нема човека код нас који није рачунао да ће Новак Ђоковић да освоји олимпијску медаљу, и то златну. То је очекивао и Асошијетид прес. Али, наша највећа узданица је учешће на 31. олимпијским играма завршио већ у првом колу. Са сузама у очима и извињењем што није испунио наше жеље.

Е, то указује да су лончићи побркани, да смо ствари поставили наглавачке. Зашто би спортиста за свој неуспех молио да му се опрости?! Ако је неко желео да победи, то је он сам. За олимпијску медаљу спортисти живе. И никоме није теже него њима ако не остваре оно о чему су маштали и чему су непосредно посветили последње четири године.

Нико није превеслао хиљаде километара да би му се чамац преврнуо на најважнијем такмичењу, и то у води која је можда и загађена. Нико није милион пута заустављао сопствено дисање кад пуца у мету да би му живци затитрали баш сада, када је требало да буду најмирнији. Нико није пливао у бескрај да би за трептај ока све то било узалудно.

Сви су они под огромним притиском. Зато што представљају нас, који од њих очекујемо да нас обрадују. Зато што су нам њихове победе неки мелем за све оно у чему нисмо најбољи на свету. Зато што њихову жељу да ураде најбоље што могу некако много ближе примамо к срцу, него, рецимо, обећања политичара да ће нам бити боље.

У екипним спортовима је много више чинилаца од којих зависи коначан исход. Рецимо, од пуке среће или стицаја околности. На пример, Филиповићев гол Грцима је случајност каква би могла да засмеје у цртаним филмовима. Али, против Бразилаца лопта као да није хтела у гол.

Спортистима ће бити све теже. И то не само нашима. Питање је с којим правом ми, као њихови земљаци и навијачи, тражимо од њих успехе, победе, медаље... Чак и ако их не ставимо на стуб срама, они осећају да су привезани за њега.

Дабоме, има много ствари које су у припремама за овакво такмичење могле да буду боље урађене. Али, не постоји рецепт којим је зајемчен успех. Данас исти људи раде потпуно исто као јуче, али резултат буде незадовољавајући, а сутра, на пример, доносе плодове.

Када би у спорту бољи увек побеђивао не би ни било такмичења, а вероватно ни кладионица, јер би сви погађали шта ће да се деси. Да се кладио на Ђоковића и АП би изгубио паре, а он је бар објективно вагао.

На срећу, све има свој крај, па и – малери. Можда се за нас заврше још док трају Олимпијске игре у Рију. И некад се спортисти нису извињавали, него су говорили да се на поразима учи.