Страх од референдума или његовог исхода

Од нашег сталног дописника
Бањалука – Како се ближи 25. септембар, за када је Народна скупштина РС заказала референдум о Дану РС, постепено се нижу процене дела представника западних демократија о томе како је изјашњавање грађана о томе да ли желе да 9. јануар прослављају као празник – антидејтонско и антиуставно.

Осим што они који се о референдум спотичу на тај начин шаљу поруку да је грађанско изражавање мишљења антиуставно, њихово неуверљиво образложење углавном се базира само на оскудним аргументима како су одлуке Уставног суда БиХ коначне и обавезујуће. Тај суд је по апелацији Бакира Изетбеговића, лидера СДА, оспорио 9. јануар као Дан РС јер се у њему не проналазе сви народи.

Необјашњено остаје кључно питање како то мишљење грађана, о било ком питању, у ствари може да буде антидејтонско или неуставно, како су заказани референдум описали у ОХР-у и америчкој амбасади. Многи су склони веровању да у Сарајеву постоји страх да би грађани РС изреченом поруком о Дану РС могли индиректно сигнализирати и шта мисле о судској пракси те правосудне институције коју не симпатишу претерано, што наводи на закључак да оне који с подозрењем гледају на референдум, заправо више плаши његов исход.

Циници би могли закључити да грађани Српске, а по тој аналогији и појединци унутар саме РС, заправо о неким стварима ни немају право да мисле, чим према томе немају право да као колективитет искажу став на референдуму, темељу демократског поретка.

Чак и уколико би се неко од питања за која се у Бањалуци раније потезао референдум заиста могло препознати као антидејтонско, што тренутно тешко да је случај, онда би се тако евентуално могли окарактерисати само потези власти који би могли уследити након обављене референдумске анкете међу грађанима, а никако само народно изјашњавање.

Пуко анкетирање грађана, то јест референдум, јасно је, тешко да може да буде спорно, нарочито јер ће се о томе изјаснити становници ентитета који чини половину БиХ. А сви који сада налазе мане референдуму имаће право да у складу са властитом проценом позову грађане да искажу овај или онај став, па је стога и неразумљива њихова нестрпљивост у време када то мишљење нису ни чули.

Банализујући до краја, уколико је референдум уистину антидејтонски, онда би се и поједине анкете или слична истраживања јавности том логиком могла једнако тако окарактерисати, па се с правом може поставити питање у какав би демократски мрак ушли уколико би неко на произвољној ваги одлучивао о којим стварима сме, а о којим не сме да се исказује грађански став, а тиме и свака друга слобода.

Сасвим је извесно и то да ће републичке власти за било какву политику коју буду водиле и која може да се анализира имати снажан ветар у леђа са легитимитетом који у заступању те политике буду добили кроз мишљење грађана.

Иако би било занимљиво видети како би јавност, на пример у Америци, земљи која воли да се хвали својим слободама, реаговала када би им неко постављао границу у стварима о којима смеју да мисле и искажу став, амбасада САД у БиХ наводи да би, „као што је ОХР јасно ставио до знања, одржавање референдума заказаног за 25. септембар на ком се поставља питање на које је одговор већ дао Уставни суд БиХ било супротно Уставу БиХ”. Сарајевско „Ослобођење” занимало је и како изасланици земље која континуирано истрајава на недељивости БиХ, реагују на претеће најаве референдума о 9. јануару, упркос одлуци Уставног суда БиХ, па из Амбасаде САД налазе како је заправо „поштовање начела законитости од свих у БиХ од кључног значаја за демократски процес”.

Истовремено, треба приметити и то да упркос негодовању из ОХР-а и из амбасаде САД, антиреферендумска хистерија није претерано наглашена, како се то видело у неким ранијим случајевима – делом због слоге политичких партија у РС с овим питањем у вези, али углавном због чињенице да се ради о домену који спада у надлежност Бањалуке. Негативни сигнали који се чују из Сарајева пре се могу разумети као превентивни за потенцијално нежељене случајеве неких других референдума за питања до којих важне западне земље држе далеко више него до тога хоће ли се у Бањалуци прослављати 9. јануар.