„Нова” Вучићева спољна политика

Спољна политика малих земаља које се налазе на „кључним просторима” је изузетно важна за њих, јер добре или лоше процене могу да доведу до судбоносних последица. Многе, како домаће тако и стране, посматраче политичког живота занимало је да ли ће бити неког заокрета у спољној политици Србије или барем некакве промене у акцентовању спољнополитичких тема и ставова о њима. Оно што смо могли видети кроз састав владе и кроз експозе премијера је да у спољној политици неће бити драматичних промена.

Што и не не би смело да се деси јер би свако скретање са пута балансирања између великих сила било ризично, па и опасно. Тако би на пример улазак у НАТО донео слабљење односа са Русијом и Кином, а и унутрашњи друштвени раскол, а са друге стране радикално и нагло окретање истоку би произвело дестабилизацију земље која би била генерисана од странаца али и од домаће прозападне елите. У том погледу и они који заговарају брз улазак у НАТО или пак олаки и радикални заокрет ка Русији (који ни власт у Москви не жели) заправо су авантуристи који би на власти довели земљу у велику опасност, или од унутрашњих сукоба или од стране интервенције.

Сад кад смо описали сциле и харибде српске спољне политике постављамо питање у којим реалним оквирима се она мора кретати?

Пратећи изузетно динамична дешавања на глобалној и континенталној политичкој сцени на којој имамо три догађаја од изузетног значаја – „брегзит”, покушај пуча у Турској и драматични амерички председнички избори наша земља треба да се постави тако да препозна ризике, али и да искористи нове шансе. Тако је „брегзит” донео тектонска померања у ЕУ од далекосежног значаја и као такав је потпуно констернирао бриселску бирократију и Немце, који то све финансирају. Парадоксално, иако „брегзит” успорава или кочи проширење ЕУ, он је и значајна шанса за Србију да направи бољи и повољнији однос са ЕУ и Немачком.

Тако и пропали пуч против Ердогана, у који су вероватно били умешани и странци, другачије позиционира Турску и мења односе са Русијом. Ново руско-турско приближавање носи са собом и одређене ризике по наш национални интерес, али је сва прилика да је шанса за позитивни аспект значајно већа. На крају, и епохално значајни амерички избори могу променити много тога, јер политичке и идеолошке разлике између два кандидата нису биле толико велике и дубоке још од времена грађанског рата. Повратак породице Клинтон на власт, уз ХДЗ у Загребу и Изетбеговића у Сарајеву, вратили би и кадрове из деведесетих који су правили каријере нападима на Србе што би драматично погоршало позицију Републике Српске, а и негативно утицало и на однос према Србији. Шта би донела победа контраверзног милијардера који је од аутсајдера дошао до благог вођства велика је енигма, но у односу на „негативну извесност” другог кандидата ми и немамо избора осим да навијамо за победу Трампа.

Постојеће кризе које потресају ЕУ попут финансијске, социјалне, мигрантске, а сада и серије терористичких напада, показале су сву немоћ, како европске бирократије тако и влада националних држава. Позиције постојећег политичког естаблишмента у кључним државама су све слабије и очекиване су драматичније политичке промене те скретање удесно. Победа Марин Лепен и одлазак Ангеле Меркел са власти, уз „брегзит”, донео би сасвим нову ситуацију и ми бисмо имамо посла са неком сасвим новом и другачијом ЕУ. Последице су да је коначно постало јасно да ЕУ није способна да реши своје кризе, а да Немачка није играч тог калибра да ефикасно предводи ЕУ. Криза у Украјини је показала немоћ ЕУ и Немачке, као и то да су једина два геополитичка играча у Европи Америка и Русија. Стога ће се земље попут Србије мање обазирати на ЕУ као на политички фактор (иако је то економски џин), а своје односе позиционирати између Америке и Русије. То управо и Ердоган ради – он је узео „рекет” од ЕУ и Немачке, а праве послове прави са Вашингтоном и Москвом.

Алгоритам српске спољне политике би гласио – ми даље настављамо путем евроинтеграција да бисмо привукли инвестиције и да не бисмо имали штете од обуставе евроинтеграције, а кључне политичке послове треба да решавамо са Вашингтоном и Москвом. Тако што не смемо прећи црвену линију у односима са Русијом, што би неминовно изазвало оштру реакцију САД. Али и не смемо учинити ни неке потезе који би довели до тога да Москва дигне руке од Србије. Оно што представља праву вештину у спољној политици јесте да се што је могуће прецизније уоче те црвене линије.

Политички аналитичар