Ледена тишина Метохије

Гораждевац – „Панто је имао тринаест година кад је убијен, а ево толико је времена прошло. Ми у истом грчу живимо, чекамо да се нешто догоди, а од тога нема ништа. Како време пролази мени бол не умањкава”, каже Милисав Дакић, отац убијеног дечака, после данашњег помена на сеоском гробљу у Гораждевцу.

– Време прође, људи забораве, тишина покрије, а бол се претвори личну ствар породице и блиских сродника. Понављају се празне реченице у које више нико не верује – потрошиле су се у говорима, парастосима, текстовима, апелима и пропалим обећањима. Тако се, у великој мери, трошио и обесмислио живот Срба у Гораждевцу после кише метака која је засула њихово педесеторо деце док су се купала на реци Бистрици.

Све се потпуно променило од тренутка кад су на том идиличном виру издахнули Панто Дакић и Иван Јововић, а био је мир и хиљаде страних војника чувале су ово село и ову децу код Пећи, на данашњи дан, пре тринаест година. Кад је аутор овог текста с новинарском екипом стигао, тај дан, у Гораждевац, по његовом безнадежно сиротињском центру шетали су крвави бели мантили. Они су спасавали тешко рањене Драгану Србљак, Ђорђа Угреновића, Марка Богићевића и Богдана Букумирића. Била је ледена тишина, једини жагор се могао чути на месту злочина где између мрких крвавих мрља, остављених патика, бицикла и одеће пролазе полицајци, нешто мере и постављају жуте ознаке, разговарају преко моторола, шкљоцају фото-апаратима...

То је све што су урадили, јер истрага до дана данашњег није одмакла даље од тог њиховог увиђаја на месту злочина. А онда је пала ноћ најцрња у историји овог села. Вести из пећке болнице, где су се лекари и особље смејали од среће у лице мајкама изгинуле деце, доносили су службеници Унмика. Д. Ш., једна од њих, јавила је да ће рањену децу побити, јер – на прострелне ране – Драгани и Ђорђу стављају гипс. Овај савршени злочин је, попут других сличних, пун бизарних детаља. Но, изгледа да је један гест заокружио лудило тог чина: на ледену тишину вечери пао је звук гочева и зурли из суседног села које је славило злочин. Понижење је било савршено.

„Они који су починило ово злодело и дан-данас живе на слободи. Они који би знали и умели да кажу ко је то урадио, не само да ћуте него и их, можда, и славе као хероје. Ми, као хришћани, знамо да онај који убија невине не може да буде херој и не може да буде слављен као херој”, рекао је архимандрит Сава Јањић, игуман Високих Дечана. Он је после парастоса, одржаног Цркви Успења пресвете Богородице, додао да код хришћана нема места очају и да ће небеска правда стићи убице, ако људски и земаљски судови закажу.

Забораву и тишини злочин су препустили локални српски званичници. Први пут после 13 година ниједан од политичких представника Срба с Косова и Метохије није присуствовао парастосу побијеној деци. Из Канцеларије за КиМ дошао је др Зоран Бојовић и рекао да „ако хоћемо да градимо заједничку будућност и добре међуетничке односе убице српске деце морају бити пронађене и кажњене”.

Пре тринаест година, на данашњи дан, на опело дечацима каснио је и тадашњи председник Владе Републике Србије Зоран Живковић, па су од митрополита црногорско-приморског Амфилохија, који је служио опело, тражили да сачека високог званичника. „Панта чека Бог, а ја не чекам политичаре”, одговорио је владика и почео опело.

Времена су се помешала и све се утопило у неку врсту фаталне непроменљивости, овде је готово сваки дан исти, нема развоја ни напретка, рањена деца с Бистрице препуштена су сама себи. Данас није било Драгане Србљак. Она је дипломирала психологију, за њу у овом гету није било места, пробала је све да добије посао, молила и писала, али узалуд. Све што су обећавали државни секретари и министри локалне структуре су изиграле и обесмислиле. „Више, готово, и не знам где је Драгана”, шапуће њена мајка Мирјана на локалном гробљу. Срећна је што јој дете живо и несрећна што није с њом и породицом.

Полагањем цвећа на споменик свим жртвама који се налази у центру места завршио се дан сећања и све поново тоне у тишину. На њу рачунају убице, очекују да окамењено гето село и његови житељи неће издржати етнички притисак, наметнуту непроменљивост, међусобне свађе и празна обећања.