Ledena tišina Metohije

Goraždevac – „Panto je imao trinaest godina kad je ubijen, a evo toliko je vremena prošlo. Mi u istom grču živimo, čekamo da se nešto dogodi, a od toga nema ništa. Kako vreme prolazi meni bol ne umanjkava”, kaže Milisav Dakić, otac ubijenog dečaka, posle današnjeg pomena na seoskom groblju u Goraždevcu.

– Vreme prođe, ljudi zaborave, tišina pokrije, a bol se pretvori ličnu stvar porodice i bliskih srodnika. Ponavljaju se prazne rečenice u koje više niko ne veruje – potrošile su se u govorima, parastosima, tekstovima, apelima i propalim obećanjima. Tako se, u velikoj meri, trošio i obesmislio život Srba u Goraždevcu posle kiše metaka koja je zasula njihovo pedesetoro dece dok su se kupala na reci Bistrici.

Sve se potpuno promenilo od trenutka kad su na tom idiličnom viru izdahnuli Panto Dakić i Ivan Jovović, a bio je mir i hiljade stranih vojnika čuvale su ovo selo i ovu decu kod Peći, na današnji dan, pre trinaest godina. Kad je autor ovog teksta s novinarskom ekipom stigao, taj dan, u Goraždevac, po njegovom beznadežno sirotinjskom centru šetali su krvavi beli mantili. Oni su spasavali teško ranjene Draganu Srbljak, Đorđa Ugrenovića, Marka Bogićevića i Bogdana Bukumirića. Bila je ledena tišina, jedini žagor se mogao čuti na mestu zločina gde između mrkih krvavih mrlja, ostavljenih patika, bicikla i odeće prolaze policajci, nešto mere i postavljaju žute oznake, razgovaraju preko motorola, škljocaju foto-aparatima...

To je sve što su uradili, jer istraga do dana današnjeg nije odmakla dalje od tog njihovog uviđaja na mestu zločina. A onda je pala noć najcrnja u istoriji ovog sela. Vesti iz pećke bolnice, gde su se lekari i osoblje smejali od sreće u lice majkama izginule dece, donosili su službenici Unmika. D. Š., jedna od njih, javila je da će ranjenu decu pobiti, jer – na prostrelne rane – Dragani i Đorđu stavljaju gips. Ovaj savršeni zločin je, poput drugih sličnih, pun bizarnih detalja. No, izgleda da je jedan gest zaokružio ludilo tog čina: na ledenu tišinu večeri pao je zvuk gočeva i zurli iz susednog sela koje je slavilo zločin. Poniženje je bilo savršeno.

„Oni koji su počinilo ovo zlodelo i dan-danas žive na slobodi. Oni koji bi znali i umeli da kažu ko je to uradio, ne samo da ćute nego i ih, možda, i slave kao heroje. Mi, kao hrišćani, znamo da onaj koji ubija nevine ne može da bude heroj i ne može da bude slavljen kao heroj”, rekao je arhimandrit Sava Janjić, iguman Visokih Dečana. On je posle parastosa, održanog Crkvi Uspenja presvete Bogorodice, dodao da kod hrišćana nema mesta očaju i da će nebeska pravda stići ubice, ako ljudski i zemaljski sudovi zakažu.

Zaboravu i tišini zločin su prepustili lokalni srpski zvaničnici. Prvi put posle 13 godina nijedan od političkih predstavnika Srba s Kosova i Metohije nije prisustvovao parastosu pobijenoj deci. Iz Kancelarije za KiM došao je dr Zoran Bojović i rekao da „ako hoćemo da gradimo zajedničku budućnost i dobre međuetničke odnose ubice srpske dece moraju biti pronađene i kažnjene”.

Pre trinaest godina, na današnji dan, na opelo dečacima kasnio je i tadašnji predsednik Vlade Republike Srbije Zoran Živković, pa su od mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, koji je služio opelo, tražili da sačeka visokog zvaničnika. „Panta čeka Bog, a ja ne čekam političare”, odgovorio je vladika i počeo opelo.

Vremena su se pomešala i sve se utopilo u neku vrstu fatalne nepromenljivosti, ovde je gotovo svaki dan isti, nema razvoja ni napretka, ranjena deca s Bistrice prepuštena su sama sebi. Danas nije bilo Dragane Srbljak. Ona je diplomirala psihologiju, za nju u ovom getu nije bilo mesta, probala je sve da dobije posao, molila i pisala, ali uzalud. Sve što su obećavali državni sekretari i ministri lokalne strukture su izigrale i obesmislile. „Više, gotovo, i ne znam gde je Dragana”, šapuće njena majka Mirjana na lokalnom groblju. Srećna je što joj dete živo i nesrećna što nije s njom i porodicom.

Polaganjem cveća na spomenik svim žrtvama koji se nalazi u centru mesta završio se dan sećanja i sve ponovo tone u tišinu. Na nju računaju ubice, očekuju da okamenjeno geto selo i njegovi žitelji neće izdržati etnički pritisak, nametnutu nepromenljivost, međusobne svađe i prazna obećanja.