Држава глоби неосновано притворене

Милош Рашић (32) неосновано је у притвору провео 2.408 дана. Када га је суд, после шест и по година, правоснажно ослободио оптужби за убиство Смаила Тарића, чија је глава нађена у Булевару краља Александра, одлучио је да држави „наплати” сваки дан који је незаконито провео у притвору.

Међутим, само за судску таксу на поднету тужбу требало је да издвоји близу 800 евра, односно 97.500 динара. Таксу је платио новцем који му је на име трошкова жалбеног поступка исплатио Апелациони суд. Међутим, много је оних који су неосновано били у притвору, али за подношење тужбе – немају пара.

Рашићeв пуномоћник, адвокат Зора Добричанин Никодиновић каже за наш лист да особе за које се утврди да су незаконито биле у притвору треба да буду ослобођене плаћања судских такса. Јер, не само што су незаконито биле иза решетака, него још морају и да плаћају високе судске таксе.

– Дешава се да окривљени проведу дане, месеце, па и године у притвору и да се после тога судском одлуком утврди да је оптужба била неоснована или да је наступила застарелост. У тим случајевима, они по закону, остварују право на накнаду штете због неоснованог притварања. Захтев се, прописано је, најпре подноси Министарству правде, које би у року од три месеца требало да „реши случај”: прихвати, коригује или одбије захтев за накнаду штете. Међутим, све се своди на то да се, у највећем броју случајева, овакви захтеви игноришу или се понуде непримерено мали износи који не представљају никакву сатисфакцију за особе чије је право на слободу осујећено – наводи наша саговорница.

Пошто не добију сатисфакцију од ресорног министарства, особама које су неосновано биле у притвору предстоји још један, често дуг, судски поступак, ангажовање адвоката, одлазак у суд, вештачења, доказивања, а као врхунац и плаћање судских такса. За многе тако, правда постаје скупа, спора, недоступна и недостижна.

– Чињеница је да постоји могућност тражења сиромашког права, али се оно од 20 оправданих случајева, одобрава у два. Ослобађањем плаћања судских такса правда би била доступнија грађанима о које се држава већ огрешила вођењем поступка и држања у притвору – објашњава Зора Добричанин Никодиновић. Она наводи да износ који ће бити исплаћен на име судских такса зависи од висине штете коју тражи особа која је неосновано била у притвору.

Према њеним речима, чињеница је да многи немају могућност да плаћају високе трошкове поступка, па тако никада не добију „извињење државе” за које унапред морају да плате таксу. Најефикасније и најекономичније, каже наша саговорница, било би када би Министарство правде нашло компромис са онима који су неосновано били у притвору и склопило поравнање.

– Тако би се умногоме растеретили судови и правобранилаштва која у тим споровима заступају државу, а трошкова који оптерећују грађане не би било. У општем је интересу да се овакви случајеви решавају у мирним споровима. А, онда нека се држава регресира од оних који су одговорни за вођење неоснованих поступака. То је био предлог који сам заступала приликом израде Стратегије правосуђа од 2013. до 2018. године. Усвојено је, међутим, да тужиоци одговарају регресно само за накнаду штете ако се утврди њихова кривица. А, то у пракси значи – никада. Фрапантно је и то да што је дуже време неко боравио у притвору, његов дан иза решетака мање вреди и у судским одлукама и код предлога Министарства правде – наводи Зора Добричанин Никодиновић.

У Министарству правде кажу да одговарају на већину захтева за компромисно решавање оваквих врста спорова. Наглашавају да они одлучују само о захтевима за накнаду нематеријалне штете, док о материјалној одлучује суд, после обављеног вештачења. Иако, како наводе у ресорном министарству, све чине да дође до компромиса, често се суочавају са проблемима. Најчешћи је, објашњавају, што су захтеви подносилаца често нереални, а као пример наводе случај када је један од оштећених дан у притвору „ценио” чак 300 евра.

Колики ће износ бити исплаћен зависи од случаја до случаја. У обзир се, приликом одређивања износа, у обзир узимају многобројни фактори: године учиниоца, број дана које је провео у притвору, друштвени и породични статус, како се притварање одразило на његов живот...

– Подносиоци захтева за накнаду нематеријалне штете, у већини случајева, опредељују нереално велики износ приликом обраћања Министарству правде. Комисија министарства, коју формира министар у складу са Закоником о кривичном поступку, одлучује о сваком захтеву понаособ. Углавном подносиоци захтева сами наводе износ који потражују на име нематеријалне штете. Комисија одлучује понаособ о сваком захтеву и подносиоцу нуди одређени износ, али он није у обавези да га прихвати. У таквим случајевима, подносилац покреће парнични поступак у надлежном суду – наводе у Министарству правде.

Судови често дају нереалне накнаде, односно судије се понашају ноншалантно с тим у вези. Неретко се дешава и да се захтеви Министарству правде подносе искључиво да би се испунила законска процедура.

Шта чини штету

У материјалну штету „спада”, рецимо, цена пакета које су притвореницима слали ближњи, новац на рачуну који је притвореник могао да користи у кантини. Нематеријална штета је оно што не може да се наплати: ускраћивање школовања, губитак или болест ближњих...