Имам вишка људског материјала

Од нашег извештача

Сарајево – Мало је глумаца који попут Лазара Ристовског могу да се похвале свим важним наградама скупљеним од Вардара до Триглава и шире од простора бивше Југославије. Некада им се радовао више, али му признања и данас значе. „Имао сам срећу да играм у добрим пројектима, и да радим са добрим редитељима и колегама што ми је помогло да дођем до тих награда. Без обзира на све, оне су мерило неког квалитета. Да их нисам добио ја, добио би их неко други и могао би да каже да је то што је радио било добро“, каже у разговору за наш лист.

Публика Сарајевског филмског фестивала, који се завршава у суботу, може да га види у главној улози у два филма – „Дневнику машиновође“, Милоша Радовића, чија београдска премијера је заказана за септембар, и српско-хрватској копродукцији редитеља Зринка Огресте „С оне стране“, апсолутном победнику фестивала у Пули и добитнику Златне мимозе на филмској смотри у Херцег Новом.

И поред свих признања, Ристовски највише верује свом суду: „Можда звучи препотентно, али сам избрусио неки осећај за меру. Још у детињству сам научио да посматрам ствари. Почео сам и да пишем, и у једној књизи кажем да је усамљеност ложа из које се свет најбоље види. Давно сам научио да се осамљујем и да посматрам и свет и себе што ми даје могућност да будем критичнији и према другима и према себи”.

Филм за који сте добили Златну арену у Пули за главну улогу зове се „С оне стране“. Зашто увек тражимо кривца „с оне стране“ и боље видимо то што је на другој страни, а не видимо шта је на нашој?

У овом филму то није случај. Ту је, чини ми се, кривица обострана. Лик који тумачим, био је хашки осуђеник и има кривицу због које је одлежао у Хагу. Али, приказана је и кривица хрватског друштва, како се односи према људима који имају везе са Србима. Жена која је била удата за Србина и њена деца трпе велике последице. Мислим да је филм критичан и према једној и према другој страни.

Јунаци филма наговештавају и дају наду да је опрост могућ. Зашто се толико дуго миримо и тешко праштамо? Можда се у уметности то догађа брже.

Нас који се бавимо филмом у окружењу ништа не спутава да сарађујемо и правимо мањинске копродукције. Филмски центар Србије даје новац Хрватима, Хрватски аудиовизуелни центар даје новац српским филмовима, сарађујемо и са Македонцима, Босанцима, Словенцима без икаквих задршки већ дуго година. Зашто то на политичком плану иде спорије и другачије, то је већ питање неких архетипова и историје, нечега што има корене у прошлости, у ратовима који су нажалост били братоубилачки. Ти корени су толико дубоки, на крају крајева, ми смо сви један народ. Некима се не допада да буду део тог народа и из тога произилази мржња, жеља да не живимо заједно. А на све то долазе амбициозни политичари којима је искључиви пут до рејтинга да покажу мржњу према другом народу.

Ово је филм и о тајнама из прошлости. Данас мислимо да захваљујући интернету и друштвеним мрежама знамо све о свакоме, али свакодневно на светло дана изађу неке мрачне тајне, сведоци смо тога и кроз вести у новинама. Да ли је уопште могуће да човек нешто сакрије?

Наравно да је могуће. Данас се не зна, на пример, ко је убица Кенедија. Не зна се ко је убио краља Александра у Марсеју.

Постоји званична верзија по којој се зна.

Има нека верзија, али се не зна тачно ко је. Хоћу да кажем да постоје тајне, али постоје и господари тајни који господаре и светом, информацијама. А интернет и друштвене мреже – добро је да постоје. Читам у новинама о педофилима, о тим монструмима, и просто не могу да верујем да је то увек постојало. А сигурно јесте постојало, само нисмо имали информације о томе.

Опробали сте се и као редитељ. Овде је Роберт де Ниро на основу личног искуства казао да је то мукотрпан посао који човек ради само кад има јаку потребу. Која је била ваша мотивација за режирање?

Онај ко се бави уметношћу ради то зато што има потребу да саопшти другима нешто што мисли да је важно. Моја потреба је била да испричам причу из „Белог одела“, које сам режирао. Због те потребе сам почео и да пишем. Имам вишак људског материјала у себи и он мора да нађе неки канал да изађе напоље.

Да ли вас та иста врста потребе опредељује и када бирате пројекте иза којих стојите као продуцент?

Да, најчешће је то разлог. Углавном продуцирам филмове у којима играм. Ако размишљам само као продуцент, онда бих мислио само како да тај филм заради и како да врати уложени новац. Међутим, не. Мислим о томе да филм у којем играм буде добар филм и то је пресудно.

Недавно је ваш колега Радош Бајић критиковао бившег министра културе Ивана Тасовца због односа према глумцима. У међувремену смо добили новог министра. Треба ли глумцу уопште да буде важно ко је министар културе?

Треба да буде важно сваком ко живи у тој земљи. Наравно, важније је људима који су повезани са институцијама културе и који их воде.

Мислите ли да је и у некој сређенијој земљи од Србије вашим колегама важно ко је министар културе?

У тој сређенијој земљи није важно ни ко је председник државе, ни министри. А код нас је очигледно важно, јер је све исполитизовано, затровани смо политиком, па се ето и мени учинило да је глумцу важно ко је министар културе, а то и није много важно (смех).

Били су и глумци на тој функцији. Да ли бисте ви узели тај врућ кромпир?

Не знам да ли бих узео, али ко се тога прихвати мора имати план. А многи наши министри, не мислим само на глумце, нису имали тај план, него су узимали функцију, јер им је то годило сујети.

Да ли је мањак новца главни проблем у култури?

Новац јесте ужасно важан, али прича о уметности није прича о економији и о томе како једно уметничко дело треба да врати уложени новац. То не може да буде концепт за културу. Она може бити профитабилна у неким сегментима, али не постоји због профита.