Imam viška ljudskog materijala

Od našeg izveštača

Sarajevo – Malo je glumaca koji poput Lazara Ristovskog mogu da se pohvale svim važnim nagradama skupljenim od Vardara do Triglava i šire od prostora bivše Jugoslavije. Nekada im se radovao više, ali mu priznanja i danas znače. „Imao sam sreću da igram u dobrim projektima, i da radim sa dobrim rediteljima i kolegama što mi je pomoglo da dođem do tih nagrada. Bez obzira na sve, one su merilo nekog kvaliteta. Da ih nisam dobio ja, dobio bi ih neko drugi i mogao bi da kaže da je to što je radio bilo dobro“, kaže u razgovoru za naš list.

Publika Sarajevskog filmskog festivala, koji se završava u subotu, može da ga vidi u glavnoj ulozi u dva filma – „Dnevniku mašinovođe“, Miloša Radovića, čija beogradska premijera je zakazana za septembar, i srpsko-hrvatskoj koprodukciji reditelja Zrinka Ogreste „S one strane“, apsolutnom pobedniku festivala u Puli i dobitniku Zlatne mimoze na filmskoj smotri u Herceg Novom.

I pored svih priznanja, Ristovski najviše veruje svom sudu: „Možda zvuči prepotentno, ali sam izbrusio neki osećaj za meru. Još u detinjstvu sam naučio da posmatram stvari. Počeo sam i da pišem, i u jednoj knjizi kažem da je usamljenost loža iz koje se svet najbolje vidi. Davno sam naučio da se osamljujem i da posmatram i svet i sebe što mi daje mogućnost da budem kritičniji i prema drugima i prema sebi”.

Film za koji ste dobili Zlatnu arenu u Puli za glavnu ulogu zove se „S one strane“. Zašto uvek tražimo krivca „s one strane“ i bolje vidimo to što je na drugoj strani, a ne vidimo šta je na našoj?

U ovom filmu to nije slučaj. Tu je, čini mi se, krivica obostrana. Lik koji tumačim, bio je haški osuđenik i ima krivicu zbog koje je odležao u Hagu. Ali, prikazana je i krivica hrvatskog društva, kako se odnosi prema ljudima koji imaju veze sa Srbima. Žena koja je bila udata za Srbina i njena deca trpe velike posledice. Mislim da je film kritičan i prema jednoj i prema drugoj strani.

Junaci filma nagoveštavaju i daju nadu da je oprost moguć. Zašto se toliko dugo mirimo i teško praštamo? Možda se u umetnosti to događa brže.

Nas koji se bavimo filmom u okruženju ništa ne sputava da sarađujemo i pravimo manjinske koprodukcije. Filmski centar Srbije daje novac Hrvatima, Hrvatski audiovizuelni centar daje novac srpskim filmovima, sarađujemo i sa Makedoncima, Bosancima, Slovencima bez ikakvih zadrški već dugo godina. Zašto to na političkom planu ide sporije i drugačije, to je već pitanje nekih arhetipova i istorije, nečega što ima korene u prošlosti, u ratovima koji su nažalost bili bratoubilački. Ti koreni su toliko duboki, na kraju krajeva, mi smo svi jedan narod. Nekima se ne dopada da budu deo tog naroda i iz toga proizilazi mržnja, želja da ne živimo zajedno. A na sve to dolaze ambiciozni političari kojima je isključivi put do rejtinga da pokažu mržnju prema drugom narodu.

Ovo je film i o tajnama iz prošlosti. Danas mislimo da zahvaljujući internetu i društvenim mrežama znamo sve o svakome, ali svakodnevno na svetlo dana izađu neke mračne tajne, svedoci smo toga i kroz vesti u novinama. Da li je uopšte moguće da čovek nešto sakrije?

Naravno da je moguće. Danas se ne zna, na primer, ko je ubica Kenedija. Ne zna se ko je ubio kralja Aleksandra u Marseju.

Postoji zvanična verzija po kojoj se zna.

Ima neka verzija, ali se ne zna tačno ko je. Hoću da kažem da postoje tajne, ali postoje i gospodari tajni koji gospodare i svetom, informacijama. A internet i društvene mreže – dobro je da postoje. Čitam u novinama o pedofilima, o tim monstrumima, i prosto ne mogu da verujem da je to uvek postojalo. A sigurno jeste postojalo, samo nismo imali informacije o tome.

Oprobali ste se i kao reditelj. Ovde je Robert de Niro na osnovu ličnog iskustva kazao da je to mukotrpan posao koji čovek radi samo kad ima jaku potrebu. Koja je bila vaša motivacija za režiranje?

Onaj ko se bavi umetnošću radi to zato što ima potrebu da saopšti drugima nešto što misli da je važno. Moja potreba je bila da ispričam priču iz „Belog odela“, koje sam režirao. Zbog te potrebe sam počeo i da pišem. Imam višak ljudskog materijala u sebi i on mora da nađe neki kanal da izađe napolje.

Da li vas ta ista vrsta potrebe opredeljuje i kada birate projekte iza kojih stojite kao producent?

Da, najčešće je to razlog. Uglavnom produciram filmove u kojima igram. Ako razmišljam samo kao producent, onda bih mislio samo kako da taj film zaradi i kako da vrati uloženi novac. Međutim, ne. Mislim o tome da film u kojem igram bude dobar film i to je presudno.

Nedavno je vaš kolega Radoš Bajić kritikovao bivšeg ministra kulture Ivana Tasovca zbog odnosa prema glumcima. U međuvremenu smo dobili novog ministra. Treba li glumcu uopšte da bude važno ko je ministar kulture?

Treba da bude važno svakom ko živi u toj zemlji. Naravno, važnije je ljudima koji su povezani sa institucijama kulture i koji ih vode.

Mislite li da je i u nekoj sređenijoj zemlji od Srbije vašim kolegama važno ko je ministar kulture?

U toj sređenijoj zemlji nije važno ni ko je predsednik države, ni ministri. A kod nas je očigledno važno, jer je sve ispolitizovano, zatrovani smo politikom, pa se eto i meni učinilo da je glumcu važno ko je ministar kulture, a to i nije mnogo važno (smeh).

Bili su i glumci na toj funkciji. Da li biste vi uzeli taj vruć krompir?

Ne znam da li bih uzeo, ali ko se toga prihvati mora imati plan. A mnogi naši ministri, ne mislim samo na glumce, nisu imali taj plan, nego su uzimali funkciju, jer im je to godilo sujeti.

Da li je manjak novca glavni problem u kulturi?

Novac jeste užasno važan, ali priča o umetnosti nije priča o ekonomiji i o tome kako jedno umetničko delo treba da vrati uloženi novac. To ne može da bude koncept za kulturu. Ona može biti profitabilna u nekim segmentima, ali ne postoji zbog profita.