Paтни дневник Холанђанке

После Јохане Меркус, холандске принцезе која је због своје блиставе улоге у Херцеговачком устанку 1875. године ушла и у народну легенду (барјактар Бојана), још једна Холанђанка се на частан начин, као хероина, уписала у српску историју. Јени Лигтенберг, апотекарка из холандског места Херхуго вард (код Амстердама), храбро је отишла 1993. у њој непознате Пале и провела близу три године у тамошњој ратној болници „Коран”.

Посветила се бризи о рањеницима, набављала лекове и санитетски материјал, предусретљиво преносила богато апотекарско искуство. Била је задивљена херојством, хуманошћу и етиком српских лекара. Помагала је колико је могла. Несебично и пожртвовано. Њу је болела патња српског народа, а још више лицемерност представника међународне заједнице који су манипулисали жртвама и слали у свет нетачну и извитоперену слику ратне стварности, ширећи мржњу према Србима.

Све време на Палама госпођа Лигтенберг је водила дневник, из дана у дан бележи запажања о људима и догађајима, о потресним призорима страдања и војника и цивила, о свему што је чинило сурову ратну свакодневицу. „Срби имају огромну снагу воље, мало или никако се не жале, добро се прилагођавају својој судбини и притом остају ведри” – стоји у једном дневничком запису. Књигу „Ратни дневник – Пале 1993-1995” са холандског је превео Владимир Постников, а за штампу приредио проф. др Мирко Шишић. Издавачи су београдски „Свет књиге”, Академија наука и умјетности Републике Српске из Бање Луке и Матична библиотека Источно Сарајево.

Захваљујући контактима са холандским припадницима мировних снага, долазила је до информација које је бележила у дневник, а које су често биле поверљиве и недоступне јавности. Дневнички записи о догађајима на сарајевским Маркалама, Сребреници, у Српској Крајини, завређују посебну пажњу јер су засновани на досад непознатим изворима представника међународне заједнице и њених организација у Босни. Илустративан је податак из белешке од 4. јула 1995. у којој се открива тајна информација о западњачком учешћу у пројектовању предстојећих догађаја у Сребреници.

Такође, док су западни медији били прекривени велом ћутања и игноранције када је уз учешће међународних снага NATO (RRF) почео бомбардовање српских болница (у Палама, Касиндолу, Блажују, Брчком), и кад ни српско обраћање генералном секретару Уједињених нација није имало ефекта, госпођа Лигтенберг, вођена осећањем за правду, жестоко критикује службенике мировних мисија и шаље оштра писма на многе међународне адресе. Записи Јени Лигтенберг поседују аутентичну документарну тежину и одишу искреношћу и јасним уверењем да су у грађанском рату 1992–1995. правда и праведност били на српској страни.