Patni dnevnik Holanđanke

Posle Johane Merkus, holandske princeze koja je zbog svoje blistave uloge u Hercegovačkom ustanku 1875. godine ušla i u narodnu legendu (barjaktar Bojana), još jedna Holanđanka se na častan način, kao heroina, upisala u srpsku istoriju. Jeni Ligtenberg, apotekarka iz holandskog mesta Herhugo vard (kod Amsterdama), hrabro je otišla 1993. u njoj nepoznate Pale i provela blizu tri godine u tamošnjoj ratnoj bolnici „Koran”.

Posvetila se brizi o ranjenicima, nabavljala lekove i sanitetski materijal, predusretljivo prenosila bogato apotekarsko iskustvo. Bila je zadivljena herojstvom, humanošću i etikom srpskih lekara. Pomagala je koliko je mogla. Nesebično i požrtvovano. Nju je bolela patnja srpskog naroda, a još više licemernost predstavnika međunarodne zajednice koji su manipulisali žrtvama i slali u svet netačnu i izvitoperenu sliku ratne stvarnosti, šireći mržnju prema Srbima.

Sve vreme na Palama gospođa Ligtenberg je vodila dnevnik, iz dana u dan beleži zapažanja o ljudima i događajima, o potresnim prizorima stradanja i vojnika i civila, o svemu što je činilo surovu ratnu svakodnevicu. „Srbi imaju ogromnu snagu volje, malo ili nikako se ne žale, dobro se prilagođavaju svojoj sudbini i pritom ostaju vedri” – stoji u jednom dnevničkom zapisu. Knjigu „Ratni dnevnik – Pale 1993-1995” sa holandskog je preveo Vladimir Postnikov, a za štampu priredio prof. dr Mirko Šišić. Izdavači su beogradski „Svet knjige”, Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske iz Banje Luke i Matična biblioteka Istočno Sarajevo.

Zahvaljujući kontaktima sa holandskim pripadnicima mirovnih snaga, dolazila je do informacija koje je beležila u dnevnik, a koje su često bile poverljive i nedostupne javnosti. Dnevnički zapisi o događajima na sarajevskim Markalama, Srebrenici, u Srpskoj Krajini, zavređuju posebnu pažnju jer su zasnovani na dosad nepoznatim izvorima predstavnika međunarodne zajednice i njenih organizacija u Bosni. Ilustrativan je podatak iz beleške od 4. jula 1995. u kojoj se otkriva tajna informacija o zapadnjačkom učešću u projektovanju predstojećih događaja u Srebrenici.

Takođe, dok su zapadni mediji bili prekriveni velom ćutanja i ignorancije kada je uz učešće međunarodnih snaga NATO (RRF) počeo bombardovanje srpskih bolnica (u Palama, Kasindolu, Blažuju, Brčkom), i kad ni srpsko obraćanje generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija nije imalo efekta, gospođa Ligtenberg, vođena osećanjem za pravdu, žestoko kritikuje službenike mirovnih misija i šalje oštra pisma na mnoge međunarodne adrese. Zapisi Jeni Ligtenberg poseduju autentičnu dokumentarnu težinu i odišu iskrenošću i jasnim uverenjem da su u građanskom ratu 1992–1995. pravda i pravednost bili na srpskoj strani.